понедељак, 17. септембар 2018.

Da li venem ili zrim? Da li rastem ili gnjim?

Pre neku nedelju, a možda i nekoliko dana, ne umem da procenim, jer imam osećaj da mi jedan dan traje nekoliko dana, zapadne mi za oko jedan zanimljiv TED video. Mislim da je to pleonazam, jer još uvek nisam videla TED video koji nije bio zanimljiv. 

Naime, u njemu je jedna veoma fina godpođica gospođa govorila o tome kako ljudi gaje svoje misli i svoja osećanja u zavisnosti od jezika kojim govore. Između ostalog, kao primer navela je španski i nemački i reč "most". Naime, "most" na španskom je reč muškog roda, a na nemačkom ženskog. Španci "most" opisuju kao stabilan, snažan, dakle muškim atributima, a Nemci kao lep i elegantan, odnosno ženskim atributima. Idući dalje, navela je razliku u engleskom i španskom jeziku za primer kada se nešto razbije ili slomi. U engleskom si sam sebi slomio ruku ili si slomio vazu, a u španskom se ruka slučajno slomila, a vaza razbila. Englezi će zapamtiti osobu koja je razbila vazu ili slomila ruku, a Španci događaj kao takav.

Zašto je to važno?

Čika Jova Zmaj nam je svima kad smo bili mali rekao "Kad porasteš, kad razmisliš, kaz'će ti se samo". Da li je zaista tako? Da li baš uvek kad razmislimo se sve samo kaže? O, ne. I kakve je uopšte ovo reč "porasti"? Zvuči da kad jednom porasteš to je to. Tu si se zakucao i onda odatle samo otaljavaš do smrti. Je l' tako beše ide redosled? Rodiš se, rasteš i razvijaš se, porasteš, živiš i umreš. 

Ili ono kad ti kažu "odrasti". I ta reč isto ima tačku nakon što se desi. Odrasteš i tu je kraj. Odrastao si i nema dalje da se raste. 

Porasteš. Odrasteš. Sve svršeni glagol do svršenog glagola. 

Možda mi kao ljudi koji živimo na ovom prostoru i govorimo ovim našim jezikom nemamo psihički ili emotivni problem, nego lingvistički! Možda je to što se hronično ne snalazimo u stvari zato što mislimo da jednom kad odrastemo to je to. To nam je završeno. Odrastao si i to je to. 

Druga lingvistička zamka je reč "sazrevanje" koja je sinonim za "odrastanje". Ono donosi neku ozbiljnost, odgovorno ponašanje, ukratko jedan dosadan, rutinski život u kome se svaka prekomerena radost istog trenutka okarakteriše "nezrelošću" i "neodraslošću". 

Odrastanje i sazrevanje nose sa sobom neko konačno "prihvatanje" i "mirenje". Kao, ako si u miru sa stvarima koje nisu baš ok, ti si kao odrastao, zreo si, a realno si licimur i beskičmenjak koji je nešto iskalkulisao i vozi se linijom manjeg otpora. Zanimljivo je to što kao odrasla i zrela osoba ne možeš da vidiš kad se elementarna odgovornost prema sebi samom, a konsekventno i prema drugima koji zavise od tebe, pretvara u licemerje. Ne možeš da proceniš da li veneš ili zriš? Da li rasteš ili gnjiš?

I koje je sad tu rešenje? Da li ima neka matematička formula? Neki trik, da ipak živiš život dostojan ljudskog bića, da ne pregaziš svoje vrednosti tako da više nijedna ne ostane?

Ima. 

Date sebi onoliko vremna koliko vam je potrebno da nešto što vam se ne dopada promenite. Makar to trajalo godinama. To je vaš ritam.

Ne pravdate se nikome. Čak i kad pitaju zašto. Zato.

Nemojte biti prestrogi prema sebi. Posebno ako je bilo previše strogosti dok ste odrastali.

Imate pravo na pauzu. Pauza je moćna stvar. Baš ume da razbistri um i regeneriše.

Možda ste prestali da rastete fizički, ali suštinski niste odrasli i nikada nećete. Jer odRASTanje je proces i traje dokle god ste živi.

Zato, nemojte nikad da odrastete, a rastite svakog dana. 

Nemojte nikad da sazrite. Zna se šta ide posle ;)







понедељак, 28. март 2016.

Kako znaš?

Koja je tačno mera? Koja je mera tačna u voljenju sebe, a da ne odeš u samoživost, egoizam? Čime se sve to meri? Kojom spravom? I koja je merna jedinica? 

Kako da znaš da to što vidiš u ogledalu si zaista ti? Ni više ni manje od onoga što zaista jesi. Kako da ne prenapumpaš svoje vrline i sposobnosti i odeš narcizam i prepotenciju, a u isto vreme da ne nipodaštavaš sebe i odeš u bezvrednost i nevidiljivost.

Kako da znaš koliko da daš i koliko smeš da uzmeš? Koliko je bezbedno to davanje i uzimanje i za tebe i za tog nekog kome daješ i od koga uzimaš? 

Kako znaš da je ljubav, a ne opsesija ili zavisnost? Kako se to meri? Čime? Kako da prepoznaš? Kako da znaš?

Kako da znaš da je nešto instinkt, a ne strah od toga da ti se ne desi opet ista loša stvar koju si jedva preživeo i nisi sasvim siguran da od nje nisi poludeo?

Kako da znaš kad treba prestati da budeš nekonstruktivno pozitivan, a kada konstrukitvno negativan? Kako znaš da si realan, ako je tvoja realnost toliko različita od realnosti drugih ljudi jer svako svet posmatra svojim očima i vidi kroz prizmu samo svog prezivljenog?

Kako znaš da si jeo dovoljno ako si svakog dana drugačiji? 

Kako znaš da je ono što si uradio prava stvar kad ona može da izgleda kao greška sada, a već koliko sutra skroz suprotno?

Kako znaš kad treda da pričaš, a kada da ćutiš?

Kako znaš da ne znaš da pevaš ili crtaš kad i to može da se nauči i vežba?

Kako znaš da nekome nije stalo do nečega ili ipak jeste? Kako znaš da taj neko možda pravi pauzu da udahne vazduh? Kako znaš da i tebi ne treba pauza?

Hoćeš li da prestaneš da postojiš, ako prestaneš da radiš ono što misliš da te čini živim?

Kako znaš da ti baš to još nešto nedostaje i da budeš skroz srećan? Šta ako to nešto dobiješ i ne postaneš srećan? Šta ćeš onda? Je l' to onda znači da ćeš biti nesrećan zauvek? Zar onda vredi živeti?

Kako znaš koliko dugo treba da živiš da bi ti bilo taman života?

Ili sve to uopšte nije bitno, nego samo tako treba da pustiš, pa šta bude. Kako znaš da baš tako treba i zašto ti to nije ranije palo na pamet? Kako znaš da možeš tako?

Kako da znaš?

Probaš.

Pa, ako uspe - uspe. 

A šta ako ne uspe?

Probaš opet.

Kako znaš koliko puta treba da probaš...?




субота, 24. октобар 2015.

To vam je sve na nervnoj bazi

Koliko tačno želite da živite? Koliko dugo? 80, 90, 100, 110 godina? Koliko je života tačno dovoljno? Napravite ugovor sa sobom, potpišite ga i to je to. Toliko ste stvari u životu potpisali, što ne biste i ovaj dokument.

Drugo pitanje je šta vam je u životu važno. Šta vas raduje? Sedite tako neko jutro kad ustanete ili kad se negde nađete sami i papir i olovku, pa piši. Ako vas ništa posebno ne raduje, zar je onda bitno koliko ćete dugo živeti? Jer živeti i životariti nije isto. 

Fakat je da kad budete krenuli da ređate stvari koje vas raduju videćete da su to neke sitnice uglavnom, ali da ima i krupnih stvari, materijalnih. Ali, ako vam je spisak dovoljno dug i ako je srazmera bar negde pola-pola (nematerijalno-materijalno), videćete da ste skroz super. Ako vas raduje da se prošetate po suncu, zar je bitno kakve su vam cipele? Ako vas raduje jutarnja kafa, zar je bitno da li vam je šolja od porcelana? Ako vas raduje da čitate, zar je bitno da li ste knjigu kupili ili pozajmili? Ako vam je bitno, onda jbg.

Mnogo se ložimo na sreću i dug život. Onako, baš smo predani u tom stremljenju. Prosto, nisi savremen ako ne gutaš suplemente, jedeš gluten i slaninu i ne mlatiš se u nekom fitness  centru. Kao neki izrod da si. Gledaju te kao da si pao s Marsa. A šta ako vas miris hleba podseća na toplinu doma i to vas raduje? Šta ako vas miris znoja tera na povraćanje, pa samim tim i sala za vežbanje? Šta ako vam je gušt da zagrizete jabuku onako samo obrisanu o džemper, iz ruke, da se glasno čuje kako vam pod zubima zaškripi? Hoćete li se odreći svojih radosti zarad savremenosti?

Živimo u dobu kada je meso koje se kupuje u prodavnicama narokano hormonima, aditivima, a zemlja u kojoj raste povrće pesticidima i veštačkim đubrivima. Kada nam zakržljali paradajz prodaju po basnoslovnim cenama jer je organski, ono iz bašte. Ne možemo svi da se vratimo prirodi. Ne palimo se svi na to. Sviđa nam se "civilizacija", a divljina samo ponekad. "I šta mi, nindže, sad da radimo?" Ništa, brate mili. Da se malo opustimo i živimo. Jer nećete navući neku boleštinu od neorganske hrane i nesmotanog duvana. Razbolećete se od svojih misli pre nego od prskanih tikvica i adidas slanine. Jer, koliko ste puta čuli priče o stogodišnjacima koji i piju i puše? Nije to propaganda. Sećam se jedne moje drugarice čijoj baki su na samrtničkoj postelji jedva odlepili cigaretu sa usana, a imala je 92 kad je ošla s ovog sveta. Ljuštila je rakijicu svakodnevno najnormalnije.

Mnogo volim ono Selimovićevo "Boj se ovna, boj se govna. A kad ćeš živeti?" Pravo u suštinu! Verovatnoća da ćete se razboleti od neke nelečene emocionalne traume je 100 puta veća nego da će vam se to desiti od svinjskog pečenja. 

Tamo nekih osamdesetih, lekari su imali super poštapalicu za svaku tegobu zbog koje su ljudi kod njih dolazili. "To vam je sve na nervnoj bazi". Ljudi su mislili da ih ovi u belim mantilima zajebavaju. Onako, bezobrazno i eksplicitno. Strahovi, brige, tuga. Sve to razboli čoveka i krene da otkazuje onde gde ste najtanji. I zaboravite nasledne bolesti. Niste nasledili dijabetes od oca, već vam je emocionalni patern kao njegov. Niste nasledili gastritis od majke, nego strepite i gajite strahove kao i ona. Nešto ne možete da svarite. 

I da, najlakše je sanirati posledice, a zagrebati po površini da vidite šta tačno ima ispod što vas razboljeva, e to je već rudarski posao. Treba vam oprema za to. Duboke gumene čizme, šlem i na njemu lampa, HTZ rukavice, debela jakna i budak. I ko zna koliko dugo ima da se kopa dok se ne dođe do "blaga". Do toga zašto se gojite i od vazduha, zašto imate migrenu, zašto se budite sa gorušicom, a niste trudni, zašto imate proširene vene i tako u nedogled.

Zdrav si ako si u miru sa sobom i onim oko tebe. To što ćeš da trčiš 10 km svako jutro neće ti produžiti život još jednu deceniju. Pre ćeš da se navučeš na endorfin koji tvoj mozak luči dok trčiš i sam sebi postaneš diler. Ozbiljna zamena teza, je l' da? Al' nije za zameriti. Svako od nas radi najbolje što zna u datom trenutku. Da zna bolje, uradio bi.

Život je i kratak i dugačak u isto vreme. Ako vam je sve malo i nezadovoljni ste, prokleto je kratak. Ali ako umete da se radujete malim stvarima, gotovo da nema kraja. 

Da li će biti baš super ili strašan, izaberite sami. 

A ako tražite smisao života, odgovor je vrlo jednostavan. Život sam po sebi.





недеља, 13. септембар 2015.

Šljive, žileti i seksizam

I tako meni juče iskoči Mashable vest o nekoj cici koja je nekom baji dobrano odbrusila u ličnoj LinkedIn prepisci koju je on inicirao i napisao joj da joj je profilna "zanosna" i "da je odnela pobedu najlepše profilne na Linkedin-u koju je ikad video". Ona je posle toga nešto njega tužila i tu je svašta bilo.

Pre nekog vremena su se na Instagram-u pojavile fotografije devojke na čiju je garderobu "procurelo". Znate ono. Gadno. Menstrualna krv. Malo posle toga fotografije ženskih postporođajnih strija. Na tom istom Instagramu. Ove prve gadne fotke je Instagram oborio, ove druge manje gadne nije.

Za sve to vreme na Tumblr-u tinejdžeri postavljaju fotke ljubavnih ugruza (u narodu poznate kao šljive) po vratovima i rukama i tek isečene ruke i noge žiletima.

Prošle nedelje sam odgledala dokumentarac "Hot Girls Wanted" o devojkama između 18 i 20 godina širom Amerike koje ulaze u internet porno industriju u kojoj im se karijera završava posle samo 3 do 6 meseci, a njihov "materijal" ostaje večno na netu. Juče "Unfriended" o devojci koja je izvršila samoubistvo nakon što je neko iz njene ekipe obajvio snimak na YouTube-u nje pijane, usrane i krvave i podelio ga na Facebook-u, nakon čega im se njen online duh pojavljuje na Skype-u u grupnom call-u i jednog po jednog ih ubija.  Cyber horor. Novi žanr.

OK. Šta imamo ovde?

Imamo sve i svašta. Od toga da je sve otišlo dođavola, do toga da nam nema spasa. Suštinski, ono što se da primetiti na prvu loptu jeste potpuna ogoljenost svega ljudskog i želja za pažnjom (ličnom ili da se na nešto obrati pažnja).

Nikad u istoriji čovečanstva nismo bili ogoljeniji drugima u svojim frustracijama kao u ovom trenutku. Nikad ih kao ljudi nismo tako grandiozno pokazivali drugim ljudima.

Da je ta ogoljenost konstruktivna u smislu da vodi ka nekom isceljenju, sve bi bilo OK. Ali, nekako ne vodi...

Kao da je neko planetarno takmičenje u toku. Borba za like koji prija egu.

Poznajem ljude koji nemaju nalog ni na jednoj društvenoj mreži i nemaju pametan telefon. Ne znam da li da im se divim, zavidim ili čudim. Nisu to nikakvi bogovi u liku i telu ljudi. Itekako su frustrirani kao bilo ko od nas (da, nas. ne, onih) koji smo umreženi, ali nešto nisu zainteresovani da to okolo dele tek tako. Ono što njih razlikuje od nas, čini mi se, je da nekako znaju da je to besmisleno i da neće završiti posao. Da je deljenje suštinski umnožavanje. Ako je lepo - super! Ako je frustracija... Sami uradite matematiku.

U trenutku kada se pojavio internet, bilo je za očekivati da će osim dobrih stvari na svetu isplivati i one loše i da će između minusa i plusa biti ogromna razdaljina.

Da li će u jednom trenutku sve postati besmisleno i da li ćemo da se skinemo sa mreže, mi ljudi? Ne verujem. Pre će se desiti neka evolucija (evaluacija i ovulacija), nego revolucija. Da li će balon frustracije pući i mi umreženi postati bolji ljudi? Nećemo. To se dešava u realnom životu.

Do tada, vidimo se na mreži. Stvarno se vidimo...



*Ovaj tekst je napisan i objavljen iz frustracije i u želji da se skrene pažnja (i lična i na određenu temu).

субота, 4. јул 2015.

Ovo nije moj cirkus, ovo nisu moju majmuni

Voleti ljude i razumeti ih je jedno, želeti da nekom pomognete, a da vam taj neko to nije eksplicitno tražo i želeti da ga promenite, to je nešto sasvim drugo. Jedno je empatija, a nešto sasvim drugo trpanje nosa u nešto što prokleto nije vaš posao.

Nekada davno, u ne baš tako dobra stara vremena, išla sam kroz život sa željom da spasem čitav svet. Sve osim sebe. Izgarala na tom svom umišljenom putu bez sposobnosti da kažem "ne" ičemu što mi se serviralo kao nešto što se mora i što je iz nečije tuđe perspektive neophodno. U jednom trenutku sam došla do tačke kada sve to što sam radila više nije davalo nikakve rezultate. Ne da rezultat nije postojao, već je bio nikakav, loš po mene i skroz cool za one oko mene koji su tako lagodno živeli u svojoj intertnosti da se čak nisu ni trudili da se počešu kad ih zasvrbi. Ja sam bila tu da počešem. I to sam tako dobro radila, da su izgubili želju da ikada više i pomisle da se sami počešu i verovali da ću biti večno tu da to radim. Bravo ja!

I dok sam tako češala druge gde ih svrbi, a sebe i gde me ne svrbi, iscedila sam gotovo sve svoje resurse kao ljudsko biće. Trošila sam ih nemilice bez pauze da im omogućim da se obnove. Kao mahnita hobotnica radila sam 100 stvari u isto vreme i nijednu dovoljno dobro, a pritom izgarala do krajnjih tačaka iscrpljenosti duboko verujući da ću ako budem bila takva, "dobra", imati i ljubav koja je tako preko potrebno gorivo za ovaj život koji živimo.

A ljubavi ne beše niđe. Samo ludačko trčanje kao da me sto đavola jure i ako stanem ima svašta da mi rade, pitaju i rascepkaju me na sitne komade. I na kraju je tako i bilo. Na kraju te jurnjave. Samo sam stala i rekla "OK, hajde da vidimo šta ima na meniju, šta ima za popit' i pojest". Beše to jedan bogat meni. Pravljen 37 godina. Od predjela, glavnog jela, jela sa roštilja, jela iz mora, tora i obora i samo jedan slatkiš. Specijalitet kuće.

Telo je obično ono koje nam daje signale šta je za nas dobro ili loše. Ako smo pod velikim stresom i fizički umorni, srce će lupati jako, kao da se samo sa sobom bori da radi svoj posao. Ako smo frustrirani i nedostaje nam ljubavi i nežnosti, utehu ćemo tražiti u hrani, u još jednom zalogaju koji treba da ispuni prazninu. Ako nam se gadi sutuacija u kojoj smo, stvarno ćemo osećati mučninu. Fizički. Ako nam dom koji smo izgradili nije utočište, sedećemo sat vremena ispred svoje kuće u kolima ili na klupi i nećemo želeti u nju da uđemo, ili ćemo samo da se okrenemo i besciljno lutamo okolo. Nebitno kojim prevoznim sredstvom.

Ko zanemari sve ove "simptome", već krene da ih amortizuje nekim psihoaktivnim supstancama, lekovima za smirenje, antidepresivima, alkoholom, drogom, lakom ili teškom, zaglavio se u sopstvenom mulju i u njemu tapka nogama. Samo će dobiti proširene vene. Stvarno. Fizički.

Ko stane i okrene se prema "đavolima" koji ga jure i kaže "OK, momci, da vidmo šta smo ovde imali. Da izračunamo šta sam pojeo i popio", na dobrom je putu da sravna taj račun zauvek i ode u neku drugu kafanu, tačnije restoran gde se služe lagani obroci koji ne padaju teško na želudac, posle kojih niste ni umorni ni prazni, već imate osećaj lakoće, odjednom mnogo energije, oči vam sijaju od čiste životne radosti.

Caka je u tome što od te kafane sa teškom hranom do restorana sa laganom hranom ima baš da se ide, a vi više nemate auto, nego polako, pjehe. Caka je i u tome što ne znate tačno gde je taj novi restoran, samo znate da je otvoren 24 sata i kad god da ga nađete i stignete biće otvoren.

Jednom kada shvatite da možete samo sebe da spasete i menjate, tačno ćete znati kada ćete u nekoj budućoj situaciji moći da kažete onu čuvenu poljsku poslovicu "Ovo nije moj cirkus. Ovo nisu moji majmuni". Tačno ćete znati kada treba da kažete "ne", da se sa blagim osmehom i mirom samo udaljite i nastavite gde ste krenuli. Laganim korakom. Jer više nigde ne žurite jer znate da ono što je dobro za vas ne iziskuje vanserijski napor ni izgaranje. Naučiili ste da ono što je previše teško ne treba da radite. Ili mu nije trenutak ili mu nikad neće ni biti.


недеља, 21. јун 2015.

Kad je Hari sreo Sali

Ne verujem u muško-ženska prijateljstva, osim ako neko od to dvoje nije gej. Latetntno ili osvedočeno.

Toga nema ni na filmu. Neko tu uvek ima skrivene namere. UVEK! Poznanici različitog pola, da. Kolege različitog pola, da. Ali prijatelji, ne. 

Površnost da. Poznavanje, ono suštinsko, koje počinje željom da sa nekim uspostavite dublji odnos ne može za cilj da ima prijateljstvo. Kafenisanja, četovanja, dopisivanja. Come on. Nismo deca. Komunizam je propopao, a sa njim koncept druga i drugarice.

„Mator“ čovek ne može da ima prijateljicu, a „matora“ žena prijatelja, osim ako već nešto nije bilo među njima, pa je izbledela telesna i emotivna želja, a ostalo poznavanje onog drugog u dušu, pa je to preraslo u odnos najsličniji ljubavi majke/oca prema ludom detetu :)

Svako ko bude rekao drugačije ili nije svestan ili laže. I sebe i druge.

Setite se filma „Šećerna vodica“. „Mi smo kao drugari, super pilule i to“. „Kad je Hari sreo Sali“, „Venčanje mog najbolje prijatelja“. Da nabrajam još?

Da se razumemo, niko tu nije kriv. Priroda je tako odredila. Mnogo više ljudi šeta ulicama i zamišlja druge ljude gole, nego što biste i pomislili. Svaki kontakt između osobe muškog i ženskog pola ne može bez „ŠBBKBB“ momenta (prim. aut. ŠtaBiBioKadBiBilo). To je tako normalno i prirodno. Moral i nepisana društvena pravila su u drugoj koloni. Pod B.

Da nije tako bilo bi apsolutno prihvatljivo da se vaš najbolji prijatelj druži sa vašom ženom, a da vi mirno spavate, a vaša najbolja prijateljica sa vašim mužem. Da budu „kao drugari, super pilule i to“. Nije prirodno, je l' da? I one fore, to mi je drug /drugarica iz srednje škole. Really?! To što ste ostali samo „drugari“ govori da tu neko nije imao hrabrosti i to je sve.

Mislim da od ovih koji govore „ona/on mi je samo prijatelj/prijateljica“ nema većih licimura. Dobro, ima, ali sad ne pričamo o njima.

Kad se dvoje ljudi sretnu skeniranje je neminovno i automatsko. Nebitno gde i u kojim okolnostima. To je nesvesna radnja. Kao disanje. Dolazi do simpatije ili antipatije. Nesvesno. Posmatrate kroz svoje filtere i nekog možete da nedužno diskvalifikujete samo zato što vas je podsetio/la na nešto od pre, kao i da ga/je favorizujete iz istih razloga. I to je tako. Sve drugo je racionalnizacija u plus ili minus.

Posle prvog skeniranja ima milion stvari koje su u igri. Erik Bern je napisao knjigu „Šta kažete posle zdravo“. Nikako da je pročitam. Sve se nešto mislim da bih tamo našla svašta što bi mi posle samo zakomplikovalo već hiper senzibilnu percepciju ljudi i života. Ali kako čovek uvek treba da ide prema onome što ga plaši, jer tamo sigurno leži neki važan odgovor, javno obećavam da ću je u ovoj godini pročitati.

A vama preporučujem da razmislite zašto je nekom prijatno u vašem društvu ili vama u nečijem ali ste samo prijatelji. Ko tu igra neku igru – vi ili taj neko? I odvažite se da kažete šta mislite. Među prijateljima ne bi trebalo da bude tajni, je l' tako?

Prijatelj je neko zaista poseban. Prijatelj je srodna duša. Najjednostavniji i najčistiji osećaj ljubavi oslobođen od očekivanja. Ako ste s nekim prijatelj zato što nešto očekujte, zapitajte se da li bi to što očekujete vi mogli da pružite tom nekom. Ako biste mogli, onda OK. Nađite sebi slične.

Prijatelj je osoba za koju znate da može da ne bude OK, ali da je to vama OK jer je vaš prijatelj. Da ćete mu to i reći. Prijatelj je onaj ko ume da te „ošamari“ kad ti je „šamar“ potreban i zagrli i ćuti, kad ti baš to treba, jer šta tu ima da se priča kad se sve zna.

Prijatelj je blisko biće. S prijateljem može da se spava u istom krevetu posle žurke i da se priča do duboko u noć, kao na ekskurziji. Da li vi možete sa svojom prijateljicom ovo da radite, a muško ste? I da li vi, drage dame, možete ovo da radite sa svojim prijateljima, a da vas hormoni i feromoni ne uznemiravaju.

Možda. Uz tešku muku. Zato budite oprezni sa rečima i definicijama. Ako već koristite nečije vreme, nazovite to pravim imenom. Fer je.

Ako nekog pitate kako je i zaista vas zanima kako je i želite da vas neko poseban pita kako ste, zapitajte zašto to želite. Zašto vam je važno da to znate i da taj neko ili ta neka zna kako ste vi? Jer ste drugari? Yeah, right...


недеља, 14. јун 2015.

Posle ljubavi ostaje hvala

Momo Kapor je jednom davno divno napisao "Posle ljubavi ostaje rečenica: 'Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…' i 'Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona'." 

Baš to. To ostaje. Posle ljubavi ne ostaje mržnja. Posle ljubavi ostaje zahvalnost. Zahvalnost za sve lepo što se dogodilo. Što je ljubav veća, to je zahvalnost veća. Ako je neka mala ljubav, onda ostaje mala zahvalnost. Ima i takvih. Shvatite posle nekog kratkog vremena da ne možete zajedno, da ste nekompatibilni, da mislite drugačije, ali su osećanja ipak postojala, to mu onda dođe kao neka mala ljubav. Zvuči smešno, ali nije. Ako ljubav dugo traje onda je velika, ako traje kratko onda je mala. Ali, je i dalje ljubav.

Je l' teško voleti? Pa, nije. Malo se opustiš i eto je. Uvuče ti se neko pod kožu, a nisi se ni okrenuo. Kliknete. Neko nešto kaže i ostavi vas zatečenim jer to nikad niko nije rekao osim vas. Kako to zna? Odakle njemu moja rečenica koju nikad od mene nije čuo, a ja sam je toliko puta izgovorila. I tako sedite danima i satima i pričate. O svemu i svačemu. Šta biste želeli onog jednog dana kad taj jedan dan dođe. O tome šta vam je važno. Šta volite, šta ne volite. Pa, se upustite u fizičko. Pa, se istražujete, jer svako je drugačiji. 

I tako prolaze dani. Vidite se. Čujete se. Grlite se. Ljubite se. I nekako se ljubav uvuče. Niste ni primetili. I šta god radili, dan vam se nekako pretvori u one trenutke kad ćete se čuti i videti. Polako sve počinje oko toga da se vrti. Pa, vas tako malo pritiska u grudima kad se ne čujete i ne vidite. Pa, ste malo nervozni. Srce kuca malo jače. Mozak radi malo brže. Juri krv. 

U zrelim godinama više nema zaljubljivanja. Ima samo onoga neko prija i neko ne prija. Nema "ne mogu da živim bez tebe" jer ste već toliko puta preživeli kad ste mislili da nećete. Nema, "ne mogu da učim jer stalno mislim na tebe", jer više niste ni u školi ni na fakultetu, nego ste na poslu od koga plaćate račune i hranu. Nema nesanice, jer znate da kakav god da je problem, sutra je novi dan i znate da je jutro pametnije od večeri. I kad nešto krene po zlu, ne ćutite nego kažete jasno i glasno, "ovo hoću, a ovo, izvini, neću". I ako nešto ne može, onda lepo kažete "hvala" i odete.

I to hvala je iskreno. Nije ono cinično. Ono kad ste kivni na nekog drugog što nije ono što biste želeli da jeste i ne ponaša se onako kako biste voleli da se ponaša, bez obzira šta je tome razlog. Lepo osetite neku zahvalnost za sve lepo i zaboravite sve ružno i idete dalje. Jer znate da nisu svi ljudi jedni za druge. I to nema veze sa onim "suprotnosti se privlače", nema veze ni sa natalnom kartom, ni sa Bogom, ima veze sa životom. Ima veze sa tajmingom. Jer, koliko puta vam se desilo da nekog ne vidite nikad i onda odjednom taj neko vam postane vidljiv. Skrene pažnju na sebe, a ranije ga niste ni primećivali. Znate nekog godinama, ali nikad o njemu niste razmišljali u bilo kakvom emotivnom kontekstu. I onda vam se desi.

Sve i da nikad niste izgovorili "volim te" to ne znači da to "volim te" nikad niste osećali. Možda nije stiglo da se razvije u veliko "volim te", ali je sigurno bilo volim kad radimo to i to. Volim kad ćutimo zajedno. Volim kad se vozimo zajedno. Volim kad slušamo muziku zajedno. Volim kad spavamo zajedno. Volim kad se probudimo zajedno. Ne mora nikad da se kaže, ali ako se sve to voli, onda je ljubav tu.

I kad ona ode, ostaje hvala za sve to što ste voleli. Negde ode sve ružno i ostano samo to lepo i zahvalnost za nju.

Od "volim" ostane "hvala". 

Jasno i čisto "hvala" kao što je i bilo "volim".

Ostane "'Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…' i 'Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona'." 

No hard feelings, just thank you.