субота, 20. децембар 2014.

Bahova je fuga pregolema


Sve te ljubavne pesme i to. Stvarno ne znam kad je sve to počelo, al’ evo traje još uvek. I što je još interesnije, "od vremena pa do sada", 95% ljubavne poezije napisali su muškarci.  Od Tagore do Marka Sendmena.  Ostalih 5% napisala je Marina Tucaković. 


I pitam ja vas sad, gde su svi ti pesnici? Gde!?  Sva ta nežna srca, ustreptalih strasti, svi ti duboki uzdasi pod okriljem noći, dok vetar ćarlija, potok žubori, a “mladi Mesec ugledao zvezdu Danicu“. Gde, moliću lepo? Izašli iz mode! Ko još čita poeziju posle Mike Antića. 


Nego, pitam onomad majku (sad smo obe velike, pa smem) “Mama, jesu tebi recitovali?” Pitam, a znam odgovor. Gde joj nisu recitovali, kad je lepa k’o da su je tri boga pravila, a četvrti nadgled’o?! Kaže ona, sa kiselim osmehom, “Jesu, kako nisu! I? Šta ja imam od toga?” Jaooo, zemljo Indijo, meni niko nikad nije recitovao! Ili beše jednom jedan što je umislio da je reinkarnacija Đure Jakšića, al’ mi se nije nešto svidelo. Tja... kakvo recitovanje, takvo i sećanje. 


A, baš smo proklete mi, žene. Ne samo da bismo da imamo kovrdžavu kosu kad se rodimo sa pravom i obrnuto, nego i kad nam se recituje, nama se ne sviđa, a kad čitamo, uzdišemo. E, sad, vremena su se malo promenila. Pesnici su sooo last century. Sad se poezija peva, prijatelju. Mislim, pevala se i tad, a pesnici pisali. Branko Radičević rocks in kafana since 1850. Ihaa, još pre kariranih stolnjaka i ulubljenih limenih piksli. “Pogledaj me nevernice” je “haljinica boje lila” tog vremena.


I ma koliko znali da “sve prave ljubavi su tužne” nije istina, volimo taj patos. To razbijanje u param parčad, samo da bi se opet sastavili. Mada, neki se nikad ne sastave. A i jedni i drugi u kafani gutaju knedle na nešto, jer „ljubavi moja, tugo, ti što mučiš srce moje“. 


A, što je to tako? Eh, sad što. Tako… Ima pesma tu moć da nas vrati na neko mesto, u neko vreme, smesti u nečiji zagrljaj, izgubi nas u nečijem pogledu. I samo vam se tako odmota film. Ceo! Od početka do kraja, sa sve odjavnom špicom i gafovima sa snimanja. I sediš tako u kafani i oči ti se pune suzama, drhti ti brada, grlo ti se steže i sve mantraš u sebi „samo otvaraj usta, ionako se svi deru iz petnih žila i padaju u kara sevdah, niko neće da primeti da od tebe ni glasa nema“, a pripadnik romske nacionalnosti te fiksira pogledom (kako, bre, zna, „oca mu garavog“!) i peva „pusti me da nađem srcu lek“.


I onda u panici, klimaš glavom frontmenu Jovanovića da ti naručuješ sledeću. I nije stigao ni da otpeva kraj, a ti već vičeš s podignutim rukama (prim. aut. ziher potez u kafani koji može da znači od „pogodi me na mestu“ do „rođače, nemoj više, dušu ću da ispustim na javnome mestu“) i dernjaš se „Tri metera somota“,  jer bolje je da te bude sramota u kafani „što ti ljubiš mlada momka, matora devojka“ nego da suzama razblažuješ roze (greota je). 


Al' ne lezi vraže, eto je „nikom o tebi ne mogu da pričam, žena za tebe ne sme da zna“ i kreće gestikulacija zvanja konobara „još jedan roze, palac gore,to majstore“, jer „ti ne ličiš ni na jednu“. Brate, ne ličim!  


Uzimaš mobilni. Gledaš u njega. On gleda u tebe. Mobilni, mislim. Ustaješ, odnosiš mobilni menadžeru kafane. To je sad novo zanimanje od kad na svakom ćošku ima po jedna ona-moja-moja-draga-moja-bivša kafana. „Centrišeš“ k'o Dragiša Binić svaki korak od tačke A do tačke B. On te gleda pogledom „hteo sam da budem fudbaler da me vole starlete, ali avaj, sudba kleta“, i na tvoje „evo to ovo i da mi daš kad pođem kući“ te gleda belo, jer zelen je i mlad i ništa ne zna o dertu i šta je Mitke rek'o Koštani šta da mu poje. Ni to drugo što joj je rek'o da mu poje' isto ne zna.


Vraćaš se polako za sto kao da te gleda pandur na sobriety testu. Sedaš. „Oooo, mladosti, brzo prolaziš, oooo starosti brzo dolaziš“. Pogledom Hanibala Lektora tražiš krivca za izvođenje ovog mučnog hita. Svi žmure i pevaju na gore kao Lemi iz Motorhead-a. Utom neko naručuje „Iz krajine lepa Vlaaaajnaaaa“. Ustaješ. Dereš se „opaaaaa“!!! Ustaju svi za tobom i „zavijaju sijalice“. 


Dobro je. Prošlo je.


Muzici polako počinju da klize instrumenti iz ruku, mučeni menadžer dolazi bogbojažljivo i obaveštava sve prisutne da je muzika trebalo još pre 3 sata da ide kući, a i mi bismo mogli. Pale se „još po jedna, pa idemo“ cigarete, otpijaju se poslednji gutljaji iz čaša i kud koji mili moji. Oblače se jakne, izlazimo polako. Menadžer Sale mi pruža mobilni „Gospođo, telefon“. Gledam ga kao majka ludo dete i pozdravljam ga rečenicom izgovorenom tako da sam jasno mogla da čujem kako mu puca plomba u gore desno 5:


„Bila! Gospođica!“


Znate, suprotno od ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost. Ako nekoga mrzite, to znači da vam je još uvek stalo, a ako vam je teško u kafani, to je zato što to tako treba, što ste još živi i što ste nekad nekog voleli. Jako. Mnogo. Skoro pa neizlečivo.


Tetkst objavljen u decembarskom broju časopisa "Vodič za život" 

 

субота, 22. новембар 2014.

Njeno kraljevsko visočanstvo - subota

Subota. Ej! Subota! Pa, ljubav i sreća i radost, jer lenjost! Lenjost iskonska, lenjost suštinska, lenjost vaskolika, lenjost kao takva - božanska!

Prvo i osnovno - ne budi te alarm na telefonu od koga skačeš iz kreveta kao da te neko polio hladnom vodom jer ti je na telefonu pojačan do daske. Kako bi ga inače čuo dok ploviš kroz "carstvo medvjedova i leptirova"?  Samo to, pa si već srećan. Ako si lenj. Ako si hiper-aktivni ludak koji ustaje u cik zore, napusti blog!

Drugo, pidžama do ručka. Pa, jaaaaooooo! Pa, jao, jao, jao, srećo i ljubavi moja. 

Razvlačenje po krevetu 0 km/s. Ležiš i osećaš kako tvoji atomi formiraju žitku masu koja podseća na neuspeo fil za tortu. Nema trunke kompaktnosti u tebi i to je upravo ono željeno stanje kome stremiš. Ništa u tebi se ne bori ni za šta. Ni za ljudska prava, ni za podizanje ekološke svesti, ni za mir u svetu, ni da prestane pućenje na selfijima, ni da se ukine izlivanje noktiju, ni da se prestane sa proizvodnjom patika na štiklu, veštačkog krzna i animal printa. Ništa od toga. Samo postojiš i sve što osećaš jeste blaženstvo hibernacije.

Ustaneš ti u neko doba. Realno, moraš do toaleta. I kafa ti treba isto, ali brzo nazad. "Brzo" je uslovno rečeno. 

Ako ti je baš nešto potrebno iz spoljnog sveta, teško da ćeš da mu pridaš neki veliki značaj. Svetu, mislim, i njegovoj percepciji tebe kao jedinke koja mu pripada. Jer prodavačica u radnji u kraju zna da ti u 3 po podne subotom kupuješ u pidžami i više te ne gleda "onako" nego ti samo lepo kaže "Dobar dan, komšinice", a ti joj namigneš i klimneš glavom jer subotom ne komuniciraš verbalno. 

Subotom ne misliš. Subota je bestežinsko stanje. Subota je vremenski vakum. Subota je  kraljevsko visočanstvo tvog habitata i habitusa. Subota je THE subota! 

Ko god uđe u tvoju subotu je poseban u tvom životu. Tvojoj suboti imaju pristup samo odabrani koji su pre toga prošli 8659 malih psiho-fičkih testova koji su sastavni deo kvalifikacija za tvoju subotu. Jer ona je tvoja. Samo tvoja! Ti i samo ti biraš ko joj ima pristup. 

Subota je dan za nerađenje ničega i apsolutnog uživanja u tome. Dolce far niente. Sve što treba da uradiš, a da se tiče bilo čega važnog uradićeš sutra ili "neki dan od nedelje". Subotom, vala, ne!

Subotom si mrmot. Međed. Ne medved. Medved je nešto drugo. Subotom si gnu. Mravojed. Subotom si jež. Sporo hodaš, teško dišeš i bodeš. Subotom si lenjivac. 

Subotom si ultimativna lenština, što si suštinski svih ostalih dana, samo se vešto pretvaraš. 

Svaka upotreba subote za bilo šta drugo osim za lenstvovanje je zloupotreba i zlostavljanje. 

Subotom sve može, ali ne mora tog dana. 

Subota je svetinja lenjosti i svaki rad tog dana je blasfemija.

Pisanje nije rad, jer može iz ležećeg položaja sa svim što ti je potrebno strateški pozicioniranim svuda oko tebe. 

U krevetu. 

Subota je kraljIIIca svih dana u nedelji.

Subota je majka. 

Subota je keva!

Subota je mamara.

Subota je samo moja. 


 

среда, 08. октобар 2014.

Kuća pored reke i sitna deca musava

Kad si zaljubljen, nastrpljiv si. Uf! Jako! Mnogo! Neizdrživo. Misliš, tačno bi eksplodirao od nestrpljenja. Bubnji ti u ušima. Sve ti igra pred očima. “Hodaš, ne zastajkuješ i zemlju ne dodiruješ”. Tiltuješ k’o fliper. Čini ti se, tačno bi mogao omanje selo da napajaš strujom. Koje, crno, strpljenje! Neizdrž intergalaktičkih razmera. I isto ti je da l’ imaš 15 ili 30 ili 40. Za ovo posle kako je, ne znam. Još nisam stigla tamo. Posle ću.

E, sad, zaljubljenost i ljubav, nisu isto. Znamo to. Sad. Nismo više mali. Al’ kad čovek dođe do emocija i kad se pojavi neko ko ti ih uzburka, nekako oglupiš odjednom. Latini su govorili da “voleti, a biti pametan, nije moguće”. Sumnjam mnogo u te njihove izreke, zaskočice i poskočice. Mislim, kako da verujem ljudima koji su jeli ležeći i upražnjavali abnormalne količine lascivnih radnji na javnom mestu. Nema mi težinu. A, ono opet, ima logike u tome. Hajmo, biološki. Evo, ispravite me ako grešim. Kad ti se uzburka srce ono krene da malo brže i malo jače da pumpa krv kroz krvotok. I odjednom ti vene nisu seoski drumovi, nego highway to hell. I jurca ti krv tako svuda gde može da dođe i prođe i umesto da lepo sve sagledaš, već imate kuću pored reke i sitnu decu musavu. Još ako ste čitali te neke knjige o velikim ljubavi, pa vam ni to nije bilo dovoljno, nego ste i filmove gledali, ode mast u propast. Poludi čovek! Odjednom pred vama je polu-božanstvo, a vi ste nimfa. Ili obrnuto. Ili ste obe nimfe, ili ste obojica polu-božanstva. Shvatili ste! Znate. Desilo vam se. Nadam se da jeste. Lepo je.

I ko će sad da čeka i dočeka! Ko će da sačeka godinu, dve, da prođe zaljubljenost i počne ljubav ili da sve ode dođavola i da se jedno jutro pogledate u ogledalo i zapitate se “gde su mi bile oči/gde mi je bila pamet/šta mi je sve to trebalo/(dopišite sami)”.

Ako ste strpljivi u ljubavi, respect. Ili ste prepuni razumevanja koje može da bude ili zamka idealizovanja ili empatije koju ili imate ili nemate generalno. Ako nije ovo prvo, onda ste račundžija neki gadan i sram vas bilo! Onda je pitanje da li volite tu osobu ili volite sebe pored nje, pa ste spremni zarad te geografske širine i dužine da pojedete kofu go…, da izdržite sve. A, ako se plašite da nećete naći bolje ili da ostarite sami, onda jbg…
I nemojte mnogo da se vadite na ono srpsko “strpljen – spašen”. To ima veze sa religijom i matematikom, ne sa biologijom i hemijom! A ljubav je ovo drugo. Ljubav je agregatno stanje.

Jer giving up i letting go isto je što i ono da li je čaša polu-puna ili polu-prazna. Stvar je perspektive i percepcije. I za svakog je ljubav drugačija. Drugačije je shvatanje onog što ona jeste, pa samim tim i šta bi trebalo da bude. Ljubav je kao tirkizna boja. Nekome je to više plavo, a nekom je više zeleno. Ako vi mislite da je tirkizna zelena, a taj neko, od koga zujite kao dalekovod, misli da je plava, džaba sve. Strpljenje je gubljenje vremena i energije. I da uspete da vam da klimoglav da je tirkizna zelena, u dubini svoje duše tirkizna će mu uvek biti plava. I vi ćete u dubini svoje duše to znati. I klimaće glavom neko vreme, pa će se umoriti. I gde ste onda vi? Da l’ je život non-stop biti na oprezu? Ako ne znate za bolje, OK.  Srećno. 

Da li zaista želite da budete celog života osoba koja zna šta je tuđe dobro, posebno ako mislite da ste vi to dobro?

Da li zaista verujete u večnost? U ono, “dok nas smrt ne rastavi”? Smrt može da dođe kad se najmanje nadate. Znate to? I šta ćemo posle? 

Strpljenje je nekako previše ozbiljna i teška stvar za ovaj jedan život koji imamo i koji nam je dat. Ako neko nešto hoće – super! Ako neće – opet super! Možete malo da sačekate. Malo. Al’ mnogo, ipak ne. Jer vi ste postojali i pre tog nekog. I posle ćete, ako ne ide. 

Srtpljenje je uvek stradanje. A ono i strast je, al’ je nekako više sexy i od toga vam cakle oči. 

I sve zavisi ko šta voli. A svi radimo najbolje što znamo. Dakle, opušteno. 

I zapamtite “Love is like a fart. If you have to force it, it’s probably shit”.

Tekst objavljen u oktobarskom broju časopisa "Vodič za život" 



среда, 25. јун 2014.

Ja te volim, a ti kako hoćeš



To je to.

To je ljubav.

Voliš, ne pitaš.

Ne pitaš za dozvolu.

Ne kažeš "Ej, izvini, je l' mogu da te volim?"

To ne postoji!

Sve i da je neko nekad pitao (al' stvarno, zajebancija se ne računa) i neko ti kaže "Ne može".

I šta!? Ti, kao, prestaneš da voliš.

Malo sutra!

Voliš, ne pitaš.

I uvek voliš isto. Kako ti znaš. Ne kako treba. Ili kako je neko naručio.

I možeš da voliš, a da niko ništa ne primećuje. Ni taj neko koga voliš, ni niko, niko :) Samo tako ćutiš i voliš. I lepo ti. Mislim, može malo i da ti ne bude lepo, al' nije strašno što ti nije lepo, nego ti je nekako lepo što ti nije lepo :) Zvuči komplikovano, a nije. Prosto je.

Kad nekog voliš, taj neko ne mora da radi ništa posebno, niti da izgleda nešto posebno. Dovoljno je da postoji. Ili da je postojao i da ti tog nekog znaš. Možeš čak i da voliš nekog ko uopšte stvarno ne postoji, nego ga je neko izmislio, nacrtao, opisao.

Realno, ljubav je sebična. Postojiš ti i tvoja ljubav koja ne pita za dozvolu. Ona nije nešto što je opipljivo i vidljivo, samo je tu. Ljubav može toliko da bude sebična da može da ti bude samo ona dovoljna. Mislim, da ti ne treba "predmet" tvoje ljubavi da tebi bude lepo, dovoljna je samo ta ljubav. Tako možeš da voliš nekog ko je fizički veoma daleko i koga nisi dugo video, a ljubav je i dalje tu.

S druge strane, ljubav je i nesebična. Ti kad nekog voliš, ništa ne očekuješ i ne tražiš za uzvrat, da ti neko nešto da ili da učini nešto za tebe, da te izmasira ili da ti nešto kupi, skuva kafu, napravi kolače. To je već trgovina. Jeste! Trgovina je! Kad nekog voliš dovoljno je da ga vidiš. Samo da gledaš. Dobro, ne bi bilo loše i da nekako prođe pored da možeš tu osobu i da pomirišeš. I to je to! To je dovoljno. Sve drugo posle toga u kontekstu "da li bi" i "ja bih" je trgovina.

Kažu, ima mnogo vrsta ljubavi. Nije tačno! Postoji samo jedna vrsta ljubavi - ljubav kao takva, nema brendova. Tipa roditeljska, prijateljska, partnerska, platonska, ova, ona. Ne! Ljubav je jedna, predmeti ljubavi se razlikuju. Manifestacija trgovine se razlikuje.

Jedini problem kod ljubavi je taj što bi to što voliš stalno ljubio :) Mislim, to uopšte nije problem kad je "predmet" ljubavi prisutan i on tebe isto voli (dakle, sarađuje). Problem nastaje kad "predmet" ljubavi nije prisutan i ne može stalno da se ljubi ili kad "predmet" ljubavi neće da sarađuje jer nema ljubav.

Dakle, da zaključimo. Nije muka ljubav, muka je ljubljenje. Mislim, muka kad ne može da se ljubi ljubav. I onda si tako malo tužan, i svašta te nešto boli, srce ponajviše. Pa, se skupi, napravi se kao da ga nema. I onda ljudi koji vole, a ne mogu da ljube, postanu tako malo hladni, kameni, a u stvari nisu, nego im se srce skupilo. I kad neko dugo, baš baš dugo, ne može da ljubi onog koga voli, njemu se srce toliko skupi, da postane malo kao kliker, ili kao grašak i na kraju čak i kao zrno peska. Još je tu, al' ga nema. Pa, je nervozan, pa je ljut. Kako i ne bi bio kad mu se srce skupilo.

I tako kad vidite nekog takvog, znajte da on nije loš, samo mu se srce skupilo od neljubljenja onog koga voli.

I poljubite ga.

Ako smete.



петак, 30. мај 2014.

Sekunda

Sekunda je dovoljna. Razumeš? Jedna. I da ništa ne bude kao pre. Čuj, kao pre!? Do malo pre! Do pre te sekunde.

Kao ono "jedan poziv menja sve". Taj jedan. Jedan razgovor. Taj jedan trenutak. Ta jedna odluka. Ta jedna sekunda. Skup nekoliko sekundi. Molekul sekundi. Strujno kolo sekundi. Zbir sekundi. Količnik sekundi. Splet.

I ta jedna sekunda ona je kao i bilo koja druga. Ona je sama po sebi neutralna. Ali u poređenju sa onom pre nje i onom posle nje? Ma, idi! Ode sve u minus ili ode sve u plus, ili ode sve u 3 lepe!

Samo ta jedna sekunda i živ si više nego ikad. Samo ta jedna sekunda i nema te.

I ti nikad ne znaš kad će ta jedna sekunda da se desi. Nikad. Niko. Ne znaš. I ne treba da znaš, a tako bi voleo, je l' da ? Eeee! Ne može! Ima da znaš kad se desi. A šta ako ne ukapiraš da je ta jedna sekunda, jedna od "onih" sekundi? Mnogo važnih. Značajnih. Da li ako ne znaš da je važna, ona i dalje ostaje važna sama po sebi? Eeeee, paaaaa, zavisi. Od vremena kad to ipak ukapiriš ili nikad ne ukapiraš.

I zbog te jedne sekunde, život je čudo. Razumeš? Nepredvidiv, migolji ti se, čak i najgorim control freak-ovima. Oooo, njima posebno! I sa zadovoljstvom. Znaš li ti kako si ti, bre, mali zbog te sekunde?! Mnogo! Ali, ona kad se desi, nekako odjednom postaneš veliki, nekako dođe red na tebe. Tvoj red na tvoju sekundu. I u toj sekindi ti si beskrajno živ. I u toj sekindi tvoj život je najveći život koji postoji i mnogo si jak, i mnogo si veliki i mnogo te ima i mnogo si mnogo. Ti! Šta god da ide posle. Sve što je bilo i što će biti je nekako... ma, kakvi! Ništa!

Ima tako nekih ljudi koji imaju baš mnogo tih sekundi, a ima onih koji za ceo svoj život imaju svega nekoliko. Imaju ih bar tri. Tu jednu sekundu kad se rode, onu kad umru i onu jednu za ceo život da bi imali za šta da se drže, šta da iščekuju, čemu da se nadaju i čega da se sećaju.

Ima onih kojima se te sekunde samo nižu i onda se taj niz odjednom zaustavi, i to baš onda kad se na te sekunde naviknu i kad budu potpuno sigurni, da se taj sistem spojenih sekundi nikad neće zaustaviti. Budu čak nekad toliko tužni da više nikad ne mogu da se sastave. A ima i onih kojima mnoooooogo dugo ne dolaze takve sekunde i onda kad se najmanje nadaju - B E M! Sekunda! "Ona".

I? Šta nam je činiti?

Pa, ništa.

Samo načuljiš uši, začkiljiš očima i otvoriš srce, a mozgu kažeš da ide kući i čekaš. A ona, sekunda, tu je. Samo što nije.

Razumeš?