Postoje ljudi koji su kao bicikl – gde ih ostaviš tu ih i
nađeš. Nepomični. Statični. Statisti svog sopstvenog života. Neko drugi ih
“vozi”, neko drugi ih “parkira”, drugi im “podmazuje lanac” i “krpi gume” kad
puknu. Tim ljudima se ponekad desi i da ih ukradu i onda “novi vlasnik” nastavi
da radi sve što i prethodni ili ih baci na đubre da ih neko drugi uzme.
Postoje ljudi koji su kao biljke. Poseješ ih ili posadiš
negde i oni rastu. Među njima ima onih koji su nežni i bez brige i ljubavi ne
mogu. Prosto uvenu. A ima i onih koji su samonikli. Džigljaju uprkos nedostatku
“hrane i vode”. Žilavi. Otporni. Sa dubikam korenima. Gosrostasi među biljkama.
Baobabi. Postoje i kaktusi. Mekani iznutra, a spolja bodu. Oni kojima malo
treba i malo daju, ali njihovi sokovi umeju da leče i utole žeđ.
Postoje ljudi koji su kamenje. Ono veliko koje odoleva zubu
vremena, kiši, mrazu, Suncu, vodi. Gromade. Stabilni. Jaki. “Postojani kao
klisurine”. I postoje kamičci koji se kotrljaju. Budu negde neko vreme i onda
dune neki jak vetar ili padne neka velika kiša, bude neka velika oluja i oni se
otkotrljaju i tako do sledeće oluje.
I ne postoje ispravni i neispravni ljudi i njihovi oblici.
Postoji samo lepota različistosti koja ovu planetu čini tako lepom i
začuđujućom. I svi smo mi i bicikl i biljka i kamen u različitim periodima
svojih života. Neko prođe kroz sve faze, a neko prepozna svoj oblik i grčevito
ga se drži verujući da baš u tom obliku leži njegovo spasenje.
Lično, oduvek sam najviše poštovala one koji su prošli sve
faze i na kraju postali kamičci svesni da je jedina konstata u životu stalna
promena. Ne, nisu oni kameleoni. Samo su se oslobodili svog ega. Zato spolja
izgledaju tako mali, ali su iznutra zadržali konfiguraciju kamena – one stene od
koje su se odvojili i krenuli da se kotrljaju. Ostanu oni s vremena na vreme na
nekom mestu i duže nego što bi trebalo, samo da bi sačekali svoju oluju da ih
ponese. Oluja za njih nije izvor straha. Oluja je za njih nova nada. Novi tok.
Novi skok. Novo mesto. Neko novo prostranstvo na kome još nisu bili i koje budi
gotovo detinju začudnost i upitanost. Da li ja mogu tamo? Da li ja mogu tako? Da
li ja mogu to novo prostranstvo?
Od svih ljudi, kamičci najviše poštuju. Druge ljudske
oblike, život, prirodu, vreme, prilike i ”neprilike”. Najviše se kreću, najviše
saznaju. Što više znaju, to više vole. Što više vole, to su življi. Što su
življi, to su manje tužni. Što su manje tužni, to se više raduju. Što se više
raduju, to se više rađaju. Što se više rađaju, sve ih više ima. Što ih više
ima, sve više postoje.
Prošetajte ovih dana. Sami. Ćutke. Razgledajte svoje
prostranstvo. Krajičkom oka pogledajte neku staru ogradu obraslu u bršljane,
neku pokošenu travu, svoje prste i kamičke pored trotoara ili staze. Sagnite se
i uzmite jedan. Za uspomenu na samo vaše vreme, na taj dan, na taj trenutak. I
dok budete stavljali kamičak u džep kaputa, taj trenutak je već prošao i više
se nikad neće vratiti. Ostaće vam samo uspemena na njega i milioni kamičaka
pored vašeg puta kojim hodate da vas podseti da sutra nije obećano i da vredi
samo ono što je danas.
