Kad si zaljubljen, nastrpljiv si. Uf! Jako!
Mnogo! Neizdrživo. Misliš, tačno bi eksplodirao od nestrpljenja. Bubnji ti u
ušima. Sve ti igra pred očima. “Hodaš, ne zastajkuješ i zemlju ne dodiruješ”.
Tiltuješ k’o fliper. Čini ti se, tačno bi mogao omanje selo da napajaš strujom.
Koje, crno, strpljenje! Neizdrž intergalaktičkih razmera. I isto ti je da l’
imaš 15 ili 30 ili 40. Za ovo posle kako je, ne znam. Još nisam stigla tamo. Posle
ću.
E, sad, zaljubljenost i ljubav, nisu isto.
Znamo to. Sad. Nismo više mali. Al’ kad čovek dođe do emocija i kad se pojavi
neko ko ti ih uzburka, nekako oglupiš odjednom. Latini su govorili da “voleti,
a biti pametan, nije moguće”. Sumnjam mnogo u te njihove izreke, zaskočice i
poskočice. Mislim, kako da verujem ljudima koji su jeli ležeći i upražnjavali
abnormalne količine lascivnih radnji na javnom mestu. Nema mi težinu. A, ono
opet, ima logike u tome. Hajmo, biološki. Evo, ispravite me ako grešim. Kad ti
se uzburka srce ono krene da malo brže i malo jače da pumpa krv kroz krvotok. I
odjednom ti vene nisu seoski drumovi, nego highway to hell. I jurca ti krv tako
svuda gde može da dođe i prođe i umesto da lepo sve sagledaš, već imate kuću
pored reke i sitnu decu musavu. Još ako ste čitali te neke knjige o velikim
ljubavi, pa vam ni to nije bilo dovoljno, nego ste i filmove gledali, ode mast
u propast. Poludi čovek! Odjednom pred vama je polu-božanstvo, a vi ste nimfa.
Ili obrnuto. Ili ste obe nimfe, ili ste obojica polu-božanstva. Shvatili ste!
Znate. Desilo vam se. Nadam se da jeste. Lepo je.
I ko će sad da čeka i dočeka! Ko će da
sačeka godinu, dve, da prođe zaljubljenost i počne ljubav ili da sve ode
dođavola i da se jedno jutro pogledate u ogledalo i zapitate se “gde su mi bile
oči/gde mi je bila pamet/šta mi je sve to trebalo/(dopišite sami)”.
Ako ste strpljivi u ljubavi, respect. Ili
ste prepuni razumevanja koje može da bude ili zamka idealizovanja ili empatije
koju ili imate ili nemate generalno. Ako nije ovo prvo, onda ste račundžija neki
gadan i sram vas bilo! Onda je pitanje da li volite tu osobu ili volite sebe
pored nje, pa ste spremni zarad te geografske širine i dužine da pojedete kofu
go…, da izdržite sve. A, ako se plašite da nećete naći bolje ili da ostarite
sami, onda jbg…
I nemojte mnogo da se vadite na ono srpsko
“strpljen – spašen”. To ima veze sa religijom i matematikom, ne sa biologijom i
hemijom! A ljubav je ovo drugo. Ljubav je agregatno stanje.
Jer giving up i letting go isto je što i
ono da li je čaša polu-puna ili polu-prazna. Stvar je perspektive i percepcije.
I za svakog je ljubav drugačija. Drugačije je shvatanje onog što ona jeste, pa
samim tim i šta bi trebalo da bude. Ljubav je kao tirkizna boja. Nekome je to
više plavo, a nekom je više zeleno. Ako vi mislite da je tirkizna zelena, a taj
neko, od koga zujite kao dalekovod, misli da je plava, džaba sve. Strpljenje je
gubljenje vremena i energije. I da uspete da vam da klimoglav da je tirkizna
zelena, u dubini svoje duše tirkizna će mu uvek biti plava. I vi ćete u dubini
svoje duše to znati. I klimaće glavom neko vreme, pa će se umoriti. I gde ste
onda vi? Da l’ je život non-stop biti na oprezu? Ako ne znate za bolje,
OK. Srećno.
Da li zaista želite da budete celog života
osoba koja zna šta je tuđe dobro, posebno ako mislite da ste vi to dobro?
Da li zaista verujete u večnost? U ono,
“dok nas smrt ne rastavi”? Smrt može da dođe kad se najmanje nadate. Znate to?
I šta ćemo posle?
Strpljenje je nekako previše ozbiljna i
teška stvar za ovaj jedan život koji imamo i koji nam je dat. Ako neko nešto
hoće – super! Ako neće – opet super! Možete malo da sačekate. Malo. Al’ mnogo,
ipak ne. Jer vi ste postojali i pre tog nekog. I posle ćete, ako ne ide.
Srtpljenje je uvek stradanje. A ono i
strast je, al’ je nekako više sexy i od toga vam cakle oči.
I sve zavisi ko šta voli. A svi radimo
najbolje što znamo. Dakle, opušteno.
I zapamtite “Love is like a fart. If you
have to force it, it’s probably shit”.
Tekst objavljen u oktobarskom broju časopisa "Vodič za život"