среда, 25. март 2015.

Izgubljeno nađeno

Izgubio sam je... Izgubila sam ga... Izgubio sam ga... Izgubila sam je...

Kako!? Pa, to je nemoguće. Onog koga voliš, a taj neko nije više s tobom ili nije više uopšte među živima, nije izgubljen. Suštinski nigde nije otišao od nas. On je uvek sa nama.

Ljubav koju prema nekom osećate je deo vas. Ona nestaje tek onda kada mi nestanemo. Fizički sa planete Zemlje. Kad nas pojedu crvi ili naš pepeo prospu po Maču Pikčuu ili njivi u Doljevcima. Nebitno.

Ljubav umire tek onda kada je onaj koji je oseća umre. Ta neka njegova ljubav. Tvoja ljubav.

Ako ste nekada nekog zaista volelili, onako čisto, bez očekavanja, pa je ta ljubav negde zgasla, vi ćete osećati zahvalnost što je kao takva postojala. Ovde mislim na one "najlabavije" ljubavi - partnerske. One "danas jesi - sutra nisi". One "mora da se živi, da se ide dalje, pa nije on/ona jedini/jedina na svetu".

Ne možete da izgubite ono što nikada niste posedovali. Ne možete da izgubite osobu. To je zaista nemoguće. Ne možete da izgubite slobodu ako je nikada niste ni imali. A ako je imate i ona je suština vašeg bića NIKO i NIŠTA ne može da vam je izme, sve i da vas okuje u lance.

Jednom sam doživela da mi se kaže "Ne razumem ... Pa, dao sam ti slobodu..." Dao si mi - šta?! Na to "ne razumem" je usledilio pitanje "Izvini, kako ti možeš meni da daš nešto što nije tvoje?" Možete nekom da date olovku ili cvet ili pola kifle i pola gumice za brisanje, ali ne možete da mu date nešto što vam ne pripada, niti možete da izgubite nešto što vam ne pripada.

Kada bi svi ljudi na ovom svetu mogli da shvate da ne mogu da poseduju druga ljudska bića, automatski bi postali svesni da nikog ne mogu ni da izgube. O, kako bi tada sve bilo mnooooogo lakše.

Nijedan papir, nijedan zlatni prsten, ništa nije garancija za posedovanje ljudi, a u nekim situacijama ni stvari. I suštinski niko ništa ne može da vam niti uzme niti otme jer jedino što suštinski posedujete jesto ono unutar vas u toj nekoj "kutiji" koja se zove telo. Jer da je drugačije, vašom smrću bi sa vama otišlo sve to što ste mislili da posedujete, ali to se ne dešava.

Dolazimo goli na ovaj sveti i sa njega goli odlazimo. Jedino što imamo jeste ono što je u nama. Sve ljubavi, sve tuge, sva znanja i neznanja, svi osmesi, sve slike, sve misli.

Sve drugo niti će ikad biti naše niti možemo da izgubimo...


уторак, 10. март 2015.

Il' si nindža ili nisi

Ne možeš da budeš malo mrtav i malo trudan. Kažu. Ja bih dodala i malo hrabar. Ili jesi ili nisi. Kad jesi, hrabar si za sve. Kad nisi, onda nisi ni za šta (hrabar).

Priče o ravnoteži i odgovornosti su lažni argumenti kojima se uspešno ili neuspešno prikriva kukavičluk. Uspešnost argumentacije zavisi od osobe kojoj ih servirate. Znaćete koliko ste uspeli i pre nego ta osoba progovori. Znaćete po pogledu i govoru tela osobe kojoj servirate napamet naučene rečenice koje opravdavaju zašto radite od jutra do mraka, zašto živite s nekim koga ne podnosite, zašto trpite nečije uvrede, nipodaštavanje i čitavu lepezu emocinalnih ucena, i tako dalje i tako bliže.

Takve ljude neće ubiti ni alkohol ni srčani udar, ubiće ih sopstveni strah. Umreće u grču, razrogačenih očiju od panike u kojoj celi svoj život žive. A čega se toliko plaše? Promene, kazne i gubitka. Kao da će im neko odrubiti glavu ili deo tela. Iracionalno. Potpuno.

Ostati u ukolnostima koje te žuljaju i kinje i pozivati se na odgovornost i dužnost vrhunsko je licemerje. To vam je isto kao sa ljubavlju. Ako istinski sebe ne voliš i ne prihvataš (ovde ne mislim o egu do plafona), ne možeš to isto da osećaš i prema drugom. Ako nisi odgovoran prema sebi, nisi ni prema drugima. Nisi.

Drama. Život ljudi u strahu je drama 24/7. Drama što dete ima temperaturu, drama što je neko nešto rekao jer šta će ljudi da misle, drama što se nije odgovorilo šefu na mejl koji je poslao u pola 11 noću, drama koja te tera da proveravaš mejlove u pola 11 noću jer se plašiš otkaza. Drama! Non-stop! Pritsak non stop.

I onda se ili propiješ/počneš da se drogiraš/gutaš sedative/prežderavaš se ili dobiješ infarkt ili poželiš da te nema, što je slično ovom prvom, samo na duge staze. Autodestrukcija. Samoubistvo na odloženo plaćanje.

Verujem da svaki čovek u svom životu dođe do nekih raskrsnica koje se stvore kao prilika da postanu hrabri. Neki ih prepoznaju i skrenu levo ili desno, a neki ne i nastave pravo kao da raskrsnice nikad nije ni bilo. Ne vide znakove pored puta. Ne vide raskrsnicu jer put kojim idu asfaltiran je i poznat. Nije im za zameriti jer putevi levo i desno neugledni su i nepoznati.

Za zameriti su izgovori za strah. Za zameriti su sinonimi koji ljudi daju svojim strahovima pa ih onda kao strah i ne vide. Kad bi svom strahu pogledali u oči. Kad bi ga rastavili na komade sve bi bilo drugačije. A ono i za to treba hrabrost.

Verujem da se hrabar rađaš. Baš kao i sa talentom za pevanje i osećajem za ritam. I ta hrabrost ne može da se sakrije. Ona vam se vidi u očima, u rečenicama koje izgovarate, u tome kako hodate. Vidi vam se u tome kako volite.

Nije sramota ne biti hrabar. Nije sramota bojati se. Sramota je ubeđivati nekog da je tvoj strah u stvari odgovornost.


недеља, 01. март 2015.

Lepa si

Više nego ikad u poslednje vreme od nepoznatih ljudi dolaze do mene dve reči "Lepa si".

I svaki put kad to pročitam ili čujem mene nešto na pola preseče. Onako ispod rebara. Još uvek. A imam više od 40. I pokušavam da shvatim zašto. 

Ima tome već neko vreme da me oni koji me poznaju "nagovaraju" da napišem knjigu. I pričam o tome s njima, jer pišem svašta i na raznim mestima i na različite teme, čak sam i počela da pišem nešto što sam u trenutku kad sam počela i napisala 5 stranica mislila da je knjiga i onda sam stala.

A onda sam napisala nešto smešno, jer, ako sam u nečemu majstor, onda sam u tome da sve okrenem na sprdnju i šalu jer mi je to mnogo puta pomoglo da preživim, pa prešlo u naviku. Pa, sam čak pomislila da bi jedna dooobra mono drama, neki dobar stand up comedy, mogao da izađe iz tog mog majstorstva, ali to još nisam počela. 

I u tim nagovaranjima, koja skoro da izgledaju kao pregovori kako ta knjiga treba da izglada, ima svega. Od toga da "ne treba da razmišljaš o tome ko će to da čita, već šta se tebi piše" do toga "šta te briga što je Suzana Mančić izdala knjigu i što će i Goga Sekulić. Nije bitno to. Ne čekaj! Pusti literarnu atmosferu". Branim se time da ja ne umem da izmislim nekog ili nešto, već samo da pišem o onome što vidim i osećam. Ja ne mogu da napišem knjigu koja počinje sa „Jasmina je spustila svoj mali tirkizni kofer na pločnik železničke stanice Prokop i nesugurno krenula u noć“. Na to sam dobila savet "Izmisli neko ime koje će biti ti. Kao Bukovski što je izmislio Henrija Kinaskog".


OK. Bukovski. Hm... poslednji put sam ga čitala u srednjoj. Znači, mnogo davno. I srećom pa su sada napokon sve moje knjige sa mnom (to znači da napokon, posle mnogo godina, opet imam svoj dom, jer moj dom je tamo gde su sve moje knjige) i nađem knjigu. Jednu. "Priče o običnom ludilu". Zbirka priča sa naslovima. Prva priča u knjizi nosi naslov "Najlepša ženska u gradu". I počnem da čitam i dođem do dijaloga gradske lepotice Kes i Bukovskog. I dođem do dela od koga mi se sledila krv u venama...


"Što, bre, uništavaš svoju lepotu? pitao sam je. "Što ne živiš u miru s njom?"
"Zato što ljudi misle da je to sve što imam." 


Kes se na kraju te priče ubila. Prerezala je sebi grlo. Finalni obračun sa lepotom.

Šta mislite da znači biti lep? Roditi se lep? Imati lepu kosu, lepe oči, lep nos, lepu bradu, lepu kožu, lep osmeh, lepo telo. Šta to znači? Je l' to blagoslov ili prokletstvo? Pokušavam da saznam zašto mi nije dobro kad mi neko kaže "Lepa si". Nije mi dobro! 

Jednom mi je neko ko me je voleo i koga sam ja volela rekao "Ljubomoran sam, znaš. Prvi put u životu. Nije mi dobro kad nisam u tvojoj blizini. Ti si lepa žena i svaki muškarac bi hteo da se sakrije pod tvoje krilo". Tada sam znala da je već nesvesno odustao... Moje je bilo samo da na kraju,posle mnogo vremena, kad je postalo nepodnošljivo, to njegovo odustajanje definišem rečima "Kraj je. Ja ne mogu više. Povlačim se. Vrati se tamo odakle si želeo i mislio da možeš da pobegneš". 

Ja sa svojom lepotom teško živim. Ona i ja se preko nišana gledamo. Ja od nje imam samo problem, a ona od mene sve što poželi. Ona mene poseduje, ne ja nju. Ona je moj gospodar, ne ja njen. I tako je od kad sam se zadevojčila. I tako će biti još dugo, jer i danas vadim ličnu kartu da nekog ubedim da nemam 30 već 40 i kusur. Jednom sam i pasoš htela da izvadim, da ga uporede sa ličnom kartom. Tolika je neverica bila.


Moje telo odavno već nije lepo kao pre. Imam telo žene koja je rađala i nije se bavila sportom već u mladosti čitala neke knjižurine, a posle sedela po kancelarijama po 8 i više sati. Imam strije i celulit i grudi koje nisu odolele gravitaciji. Pušim dve kutije cigareta dnevno i pijem 5 kafa. Velikih. Neredovno se hranim. Doručkujem u 4 po podne i jedem noću. Sve i svašta. Doduše, ne pijem i ne drogiram se, ali da se prema svojoj lepoti bahato ponašam - ponašam se.


I ma koliko bahata bila, ona je i dalje tu. Gleda me iz ogledala, sa fotografija. Pravo me u oči gleda i zlobno se na glas smeje. A ja sam nemoćna. Ne mogu joj ništa. Mogla bih da se umijem sonom kiselinom, ali to nije rešenje, baš kao ni samoubistvo. Previše godina imam da bih umrla mlada. Besmisleno je.


Hoću li ikad naučiti da živim s njom, ne znam. Možda. Želim, ali ne umem. Ne znam kako. Davati je svakome ko bi deo nje, nije rešenje. Ne davati je nikome, nije rešenje. Za sada mi služi kao uniforma. Kao oklop. Kao otrovna koža. Pa, ko je preživi i ne otruje se, taj ostaje. 


Mnoge je ljude ubila kombinacija hipersenzibilnosti i visoke inteligencije. Neke brzo, neke polako, mučki, godinama. I svi su bili muškarci i ne posebno lepi. Žene su umirale zbog svoje lepote. Što jer ih je neko ubijao iz ljubomore, odjednom ili godinama postepeno, ili su se one predavale. Pričam o ženama koje su pored svoje lepote imale i one dve gore pomenute stavke. 


Iza njih su ostajale priče. Priče o njihovoj lepoti i sa koliko su muškaraca bile, ne o njihovoj inteligenciji, ne o njihovoj hipersenzibilnosti. 


Praznoglave lepotice idu kroz život laganim korakom. Zaljubljene u sebe i u obožavanje koje imaju. Zavidim im. Baš kao što zavidim ne mnogo lepim ženama, onima što u malim mestima imaju pridev "fina, dobra ženica". Zavidim im jer verujem da im je lakše i lepše. Da im je život mirniji, jednostavniji. Da ne moraju non stop da imaju ruke u bokserskom gardu. One idu kroz život opušteno. Zavidim im na toj opuštenosti. A one pa zavide lepim ženama. I ulepšavaju se i neguju. Kakav apsurd!

I ne znam kako da završim ovu priču jer joj ne vidim kraj... Bar još jedno 40 godina.