Danas je tačno dve godine otkako moj otac ne hoda ovozemaljskim
ulicama. Na pragu svoje 50. verujem da je on jedna od najtragičnijih osoba koju
sam ikad upoznala.
Pripadam generaciji u kojoj su porodice bez alkohola i nasilja
bile prava retkost. Za veliku većinu mojih vršnjaka bilo je potpuno normalno da
tata dođe veoma kasno pijan s posla, iako radi prvu smenu od 6 do 2, i da pretuče
mamu. Ubeđena sam da je baš tih godina nastala ona čuvena rečenica utehe koje
su žene jedna drugoj govorile – „Ćuti, bar te ne tuče…“. Nikad neću da
zaboravim svoju nastavnicu OTO-a koja je jedan ceo čas držala sa ogromnim naočarima za
sunce da se ne vidi masnica na oku s kojom je došla na posao. Da je tada postojala
kozmetička industrija kakva sada postoji, pare bi na Balkanu namlatila samo na concealer-ima…
A ko su u stvari ti naši očevi?
Otkad znam za sebe sam imala
osećaj da to što neko pije nije tek tako, nije sporta radi. Neka je tu muka u
pozadini s kojom čovek ne zna šta će i ne zna šta bi. Naročito ako je muškarac. Samo bi da ništa ne boli
i da ništa ne oseća. I ne, nije rešenje u teretani. Naši su očevi bili fizički aktivni.
Bar radnička klasa. Znači, ta muka se dizanjem tereta ne leči.
U vreme mog odrastanja, a na mnogima mestima je još uvek tako, ako tražiš psihološku pomoć automatski si lud. A biti lud je sramota. Uvek sam se pitala kako to da kad
te zaboli zub odeš kod zubara, ali zato kad te zaboli duša, ne odeš kod
psihologa nego u kafanu.
I na današnji dan ne mogu da se otmem utisku koliko je moj otac u
stvari ceo svoj život bio gladan ljubavi, ali je to tražio na pogrešan način,
tačnije kako je znao. A nije znao. Koliko je ceo njegov život bio time obojen i
koliko je to bilo jače od svega. Koliko je to njegovo neznanje bacalo senku na
sve drugo što je on bio i umeo. A bio je veoma inteligentan, talentovan za jezike
i crtanje, umeo je da piše i levom i desnom rukom, jer je suštinski bio levoruk,
ali to nije bilo popularno kad je on išao u školu. Kako je bio talentovan za matematiku,
ali je bilo para da se školuje samo jedno dete, starije, a to nije bio on.
Koliko je problema pravio od malena samo da bi neko primetio da i on postoji.
Tvrdio je da sam bila najlepša beba u porodilištu, što uopšte nije
teško kad se rodite u nemačkom porodilištu punom crvenih beba sa belom kosom.
Tvrdio je, takođe, i da su sve medicinske sestre u tom istom porodilištu bile
zaljubljene u njega. Po tome sam znala da preteruje kad sam ja u pitanju.
Maštao je o tome da ću kad porastem da sviram bubnjeve, vozim
motor i studiram elektrotehniku. Sve ono što on nije mogao. Njegova je ideja bila da daleke 1987. godine
dobijem kompjuter. U retkim trenucima kada je bio kod kuće i bio trezan, a u
još ređim trenucima nežnosti, je umeo da me pita „Kako tako mala glava, a tako
pametna?“ Ni do danas nemam odgovor na to pitanje. A nisam uvek ni sigurna da
je pametna. Mala jeste. Još uvek.
Nemam puno zajedničkih fotografija s njim. Jedva tri, četiri. Uspomena mnogo više. Na žalost, ne mnogo lepih. U stvari, svega nekoliko lepih. I kako čovek to sve da posloži? U koje foldere sve to da stavi?
Svakog dana umre nečiji otac. I dan danas kad me pitaju „Od čega ti
je umro ćale“, ja odgovorim „Od sebe“. On i toliko mnogo drugih očeva. Balkanskih.
Čudni su ti odnosi. Umeju da nas obeleže za ceo život. Neko uspe
da ispravi transgeneracijsku traumu. Većina ne. Neko provede godine na
psihoterapiji, neko se anestezira. Neko od toga što je dobio, a nije
tražio, napravi umetnost, neko bolest. Neko razume i oprosti, a neko nikad ne
razume i nikad ne oprosti.
A suštinski, nema propisane strategije, nema propisanog time
line-a. Svako na svoj način nosi svoj krst. Svako na svoj način igra kartama koje
je dobio. Nema pravog recepta.
Možda je dovoljno za početak da vam bude žao. Oca. Sebe. Svih očeva balkanskih i svih ljudi. I plačite. Jednom će valjda sve da izađe napolje…
 |
| Ovo je fotografija kakvu nemam |
Нема коментара:
Постави коментар