субота, 20. децембар 2014.

Bahova je fuga pregolema


Sve te ljubavne pesme i to. Stvarno ne znam kad je sve to počelo, al’ evo traje još uvek. I što je još interesnije, "od vremena pa do sada", 95% ljubavne poezije napisali su muškarci.  Od Tagore do Marka Sendmena.  Ostalih 5% napisala je Marina Tucaković. 


I pitam ja vas sad, gde su svi ti pesnici? Gde!?  Sva ta nežna srca, ustreptalih strasti, svi ti duboki uzdasi pod okriljem noći, dok vetar ćarlija, potok žubori, a “mladi Mesec ugledao zvezdu Danicu“. Gde, moliću lepo? Izašli iz mode! Ko još čita poeziju posle Mike Antića. 


Nego, pitam onomad majku (sad smo obe velike, pa smem) “Mama, jesu tebi recitovali?” Pitam, a znam odgovor. Gde joj nisu recitovali, kad je lepa k’o da su je tri boga pravila, a četvrti nadgled’o?! Kaže ona, sa kiselim osmehom, “Jesu, kako nisu! I? Šta ja imam od toga?” Jaooo, zemljo Indijo, meni niko nikad nije recitovao! Ili beše jednom jedan što je umislio da je reinkarnacija Đure Jakšića, al’ mi se nije nešto svidelo. Tja... kakvo recitovanje, takvo i sećanje. 


A, baš smo proklete mi, žene. Ne samo da bismo da imamo kovrdžavu kosu kad se rodimo sa pravom i obrnuto, nego i kad nam se recituje, nama se ne sviđa, a kad čitamo, uzdišemo. E, sad, vremena su se malo promenila. Pesnici su sooo last century. Sad se poezija peva, prijatelju. Mislim, pevala se i tad, a pesnici pisali. Branko Radičević rocks in kafana since 1850. Ihaa, još pre kariranih stolnjaka i ulubljenih limenih piksli. “Pogledaj me nevernice” je “haljinica boje lila” tog vremena.


I ma koliko znali da “sve prave ljubavi su tužne” nije istina, volimo taj patos. To razbijanje u param parčad, samo da bi se opet sastavili. Mada, neki se nikad ne sastave. A i jedni i drugi u kafani gutaju knedle na nešto, jer „ljubavi moja, tugo, ti što mučiš srce moje“. 


A, što je to tako? Eh, sad što. Tako… Ima pesma tu moć da nas vrati na neko mesto, u neko vreme, smesti u nečiji zagrljaj, izgubi nas u nečijem pogledu. I samo vam se tako odmota film. Ceo! Od početka do kraja, sa sve odjavnom špicom i gafovima sa snimanja. I sediš tako u kafani i oči ti se pune suzama, drhti ti brada, grlo ti se steže i sve mantraš u sebi „samo otvaraj usta, ionako se svi deru iz petnih žila i padaju u kara sevdah, niko neće da primeti da od tebe ni glasa nema“, a pripadnik romske nacionalnosti te fiksira pogledom (kako, bre, zna, „oca mu garavog“!) i peva „pusti me da nađem srcu lek“.


I onda u panici, klimaš glavom frontmenu Jovanovića da ti naručuješ sledeću. I nije stigao ni da otpeva kraj, a ti već vičeš s podignutim rukama (prim. aut. ziher potez u kafani koji može da znači od „pogodi me na mestu“ do „rođače, nemoj više, dušu ću da ispustim na javnome mestu“) i dernjaš se „Tri metera somota“,  jer bolje je da te bude sramota u kafani „što ti ljubiš mlada momka, matora devojka“ nego da suzama razblažuješ roze (greota je). 


Al' ne lezi vraže, eto je „nikom o tebi ne mogu da pričam, žena za tebe ne sme da zna“ i kreće gestikulacija zvanja konobara „još jedan roze, palac gore,to majstore“, jer „ti ne ličiš ni na jednu“. Brate, ne ličim!  


Uzimaš mobilni. Gledaš u njega. On gleda u tebe. Mobilni, mislim. Ustaješ, odnosiš mobilni menadžeru kafane. To je sad novo zanimanje od kad na svakom ćošku ima po jedna ona-moja-moja-draga-moja-bivša kafana. „Centrišeš“ k'o Dragiša Binić svaki korak od tačke A do tačke B. On te gleda pogledom „hteo sam da budem fudbaler da me vole starlete, ali avaj, sudba kleta“, i na tvoje „evo to ovo i da mi daš kad pođem kući“ te gleda belo, jer zelen je i mlad i ništa ne zna o dertu i šta je Mitke rek'o Koštani šta da mu poje. Ni to drugo što joj je rek'o da mu poje' isto ne zna.


Vraćaš se polako za sto kao da te gleda pandur na sobriety testu. Sedaš. „Oooo, mladosti, brzo prolaziš, oooo starosti brzo dolaziš“. Pogledom Hanibala Lektora tražiš krivca za izvođenje ovog mučnog hita. Svi žmure i pevaju na gore kao Lemi iz Motorhead-a. Utom neko naručuje „Iz krajine lepa Vlaaaajnaaaa“. Ustaješ. Dereš se „opaaaaa“!!! Ustaju svi za tobom i „zavijaju sijalice“. 


Dobro je. Prošlo je.


Muzici polako počinju da klize instrumenti iz ruku, mučeni menadžer dolazi bogbojažljivo i obaveštava sve prisutne da je muzika trebalo još pre 3 sata da ide kući, a i mi bismo mogli. Pale se „još po jedna, pa idemo“ cigarete, otpijaju se poslednji gutljaji iz čaša i kud koji mili moji. Oblače se jakne, izlazimo polako. Menadžer Sale mi pruža mobilni „Gospođo, telefon“. Gledam ga kao majka ludo dete i pozdravljam ga rečenicom izgovorenom tako da sam jasno mogla da čujem kako mu puca plomba u gore desno 5:


„Bila! Gospođica!“


Znate, suprotno od ljubavi nije mržnja, već ravnodušnost. Ako nekoga mrzite, to znači da vam je još uvek stalo, a ako vam je teško u kafani, to je zato što to tako treba, što ste još živi i što ste nekad nekog voleli. Jako. Mnogo. Skoro pa neizlečivo.


Tetkst objavljen u decembarskom broju časopisa "Vodič za život" 

 

5 коментара: