To je to.
To je ljubav.
Voliš, ne pitaš.
Ne pitaš za dozvolu.
Ne kažeš "Ej, izvini, je l' mogu da te volim?"
To ne postoji!
Sve i da je neko nekad pitao (al' stvarno, zajebancija se ne
računa) i neko ti kaže "Ne može".
I šta!? Ti, kao, prestaneš da voliš.
Malo sutra!
Voliš, ne pitaš.
I uvek voliš isto. Kako ti znaš. Ne kako treba. Ili kako je neko
naručio.
I možeš da voliš, a da niko ništa ne primećuje. Ni taj neko koga
voliš, ni niko, niko :) Samo tako ćutiš i voliš. I lepo ti. Mislim, može malo i
da ti ne bude lepo, al' nije strašno što ti nije lepo, nego ti je nekako lepo
što ti nije lepo :) Zvuči komplikovano, a nije. Prosto je.
Kad nekog voliš, taj neko ne mora da radi ništa posebno, niti da
izgleda nešto posebno. Dovoljno je da postoji. Ili da je postojao i da ti tog
nekog znaš. Možeš čak i da voliš nekog ko uopšte stvarno ne postoji, nego ga je
neko izmislio, nacrtao, opisao.
Realno, ljubav je sebična. Postojiš ti i tvoja ljubav koja ne pita
za dozvolu. Ona nije nešto što je opipljivo i vidljivo, samo je tu. Ljubav može
toliko da bude sebična da može da ti bude samo ona dovoljna. Mislim, da ti ne
treba "predmet" tvoje ljubavi da tebi bude lepo, dovoljna je samo ta
ljubav. Tako možeš da voliš nekog ko je fizički veoma daleko i koga nisi dugo
video, a ljubav je i dalje tu.
S druge strane, ljubav je i nesebična. Ti kad nekog voliš, ništa
ne očekuješ i ne tražiš za uzvrat, da ti neko nešto da ili da učini nešto za
tebe, da te izmasira ili da ti nešto kupi, skuva kafu, napravi kolače. To je
već trgovina. Jeste! Trgovina je! Kad nekog voliš dovoljno je da ga vidiš. Samo
da gledaš. Dobro, ne bi bilo loše i da nekako prođe pored da možeš tu osobu i
da pomirišeš. I to je to! To je dovoljno. Sve drugo posle toga u kontekstu
"da li bi" i "ja bih" je trgovina.
Kažu, ima mnogo vrsta ljubavi. Nije tačno! Postoji samo jedna
vrsta ljubavi - ljubav kao takva, nema brendova. Tipa roditeljska,
prijateljska, partnerska, platonska, ova, ona. Ne! Ljubav je jedna, predmeti
ljubavi se razlikuju. Manifestacija trgovine se razlikuje.
Jedini problem kod ljubavi je taj što bi to što voliš stalno
ljubio :) Mislim, to uopšte nije problem kad je "predmet" ljubavi
prisutan i on tebe isto voli (dakle, sarađuje). Problem nastaje kad
"predmet" ljubavi nije prisutan i ne može stalno da se ljubi ili kad
"predmet" ljubavi neće da sarađuje jer nema ljubav.
Dakle, da zaključimo. Nije muka ljubav, muka je ljubljenje.
Mislim, muka kad ne može da se ljubi ljubav. I onda si tako malo tužan, i
svašta te nešto boli, srce ponajviše. Pa, se skupi, napravi se kao da ga nema.
I onda ljudi koji vole, a ne mogu da ljube, postanu tako malo hladni, kameni, a
u stvari nisu, nego im se srce skupilo. I kad neko dugo, baš baš dugo, ne može
da ljubi onog koga voli, njemu se srce toliko skupi, da postane malo kao
kliker, ili kao grašak i na kraju čak i kao zrno peska. Još je tu, al' ga nema.
Pa, je nervozan, pa je ljut. Kako i ne bi bio kad mu se srce skupilo.
I tako kad vidite nekog takvog, znajte da on nije loš, samo mu se
srce skupilo od neljubljenja onog koga voli.
I poljubite ga.
Ako smete.