Njeno kraljevsko visočanstvo - subota

Subota. Ej! Subota! Pa, ljubav i sreća i radost, jer lenjost! Lenjost iskonska, lenjost suštinska, lenjost vaskolika, lenjost kao takva - božanska!

Prvo i osnovno - ne budi te alarm na telefonu od koga skačeš iz kreveta kao da te neko polio hladnom vodom jer ti je na telefonu pojačan do daske. Kako bi ga inače čuo dok ploviš kroz "carstvo medvjedova i leptirova"?  Samo to, pa si već srećan. Ako si lenj. Ako si hiper-aktivni ludak koji ustaje u cik zore, napusti blog!

Drugo, pidžama do ručka. Pa, jaaaaooooo! Pa, jao, jao, jao, srećo i ljubavi moja. 

Razvlačenje po krevetu 0 km/s. Ležiš i osećaš kako tvoji atomi formiraju žitku masu koja podseća na neuspeo fil za tortu. Nema trunke kompaktnosti u tebi i to je upravo ono željeno stanje kome stremiš. Ništa u tebi se ne bori ni za šta. Ni za ljudska prava, ni za podizanje ekološke svesti, ni za mir u svetu, ni da prestane pućenje na selfijima, ni da se ukine izlivanje noktiju, ni da se prestane sa proizvodnjom patika na štiklu, veštačkog krzna i animal printa. Ništa od toga. Samo postojiš i sve što osećaš jeste blaženstvo hibernacije.

Ustaneš ti u neko doba. Realno, moraš do toaleta. I kafa ti treba isto, ali brzo nazad. "Brzo" je uslovno rečeno. 

Ako ti je baš nešto potrebno iz spoljnog sveta, teško da ćeš da mu pridaš neki veliki značaj. Svetu, mislim, i njegovoj percepciji tebe kao jedinke koja mu pripada. Jer prodavačica u radnji u kraju zna da ti u 3 po podne subotom kupuješ u pidžami i više te ne gleda "onako" nego ti samo lepo kaže "Dobar dan, komšinice", a ti joj namigneš i klimneš glavom jer subotom ne komuniciraš verbalno. 

Subotom ne misliš. Subota je bestežinsko stanje. Subota je vremenski vakum. Subota je  kraljevsko visočanstvo tvog habitata i habitusa. Subota je THE subota! 

Ko god uđe u tvoju subotu je poseban u tvom životu. Tvojoj suboti imaju pristup samo odabrani koji su pre toga prošli 8659 malih psiho-fičkih testova koji su sastavni deo kvalifikacija za tvoju subotu. Jer ona je tvoja. Samo tvoja! Ti i samo ti biraš ko joj ima pristup. 

Subota je dan za nerađenje ničega i apsolutnog uživanja u tome. Dolce far niente. Sve što treba da uradiš, a da se tiče bilo čega važnog uradićeš sutra ili "neki dan od nedelje". Subotom, vala, ne!

Subotom si mrmot. Međed. Ne medved. Medved je nešto drugo. Subotom si gnu. Mravojed. Subotom si jež. Sporo hodaš, teško dišeš i bodeš. Subotom si lenjivac. 

Subotom si ultimativna lenština, što si suštinski svih ostalih dana, samo se vešto pretvaraš. 

Svaka upotreba subote za bilo šta drugo osim za lenstvovanje je zloupotreba i zlostavljanje. 

Subotom sve može, ali ne mora tog dana. 

Subota je svetinja lenjosti i svaki rad tog dana je blasfemija.

Pisanje nije rad, jer može iz ležećeg položaja sa svim što ti je potrebno strateški pozicioniranim svuda oko tebe. 

U krevetu. 

Subota je kraljIIIca svih dana u nedelji.

Subota je majka. 

Subota je keva!

Subota je mamara.

Subota je samo moja. 

 

Kuća pored reke i sitna deca musava

Kad si zaljubljen, nastrpljiv si. Uf! Jako! Mnogo! Neizdrživo. Misliš, tačno bi eksplodirao od nestrpljenja. Bubnji ti u ušima. Sve ti igra pred očima. “Hodaš, ne zastajkuješ i zemlju ne dodiruješ”. Tiltuješ k’o fliper. Čini ti se, tačno bi mogao omanje selo da napajaš strujom. Koje, crno, strpljenje! Neizdrž intergalaktičkih razmera. I isto ti je da l’ imaš 15 ili 30 ili 40. Za ovo posle kako je, ne znam. Još nisam stigla tamo. Posle ću.

E, sad, zaljubljenost i ljubav, nisu isto. Znamo to. Sad. Nismo više mali. Al’ kad čovek dođe do emocija i kad se pojavi neko ko ti ih uzburka, nekako oglupiš odjednom. Latini su govorili da “voleti, a biti pametan, nije moguće”. Sumnjam mnogo u te njihove izreke, zaskočice i poskočice. Mislim, kako da verujem ljudima koji su jeli ležeći i upražnjavali abnormalne količine lascivnih radnji na javnom mestu. Nema mi težinu. A, ono opet, ima logike u tome. Hajmo, biološki. Evo, ispravite me ako grešim. Kad ti se uzburka srce ono krene da malo brže i malo jače da pumpa krv kroz krvotok. I odjednom ti vene nisu seoski drumovi, nego highway to hell. I jurca ti krv tako svuda gde može da dođe i prođe i umesto da lepo sve sagledaš, već imate kuću pored reke i sitnu decu musavu. Još ako ste čitali te neke knjige o velikim ljubavi, pa vam ni to nije bilo dovoljno, nego ste i filmove gledali, ode mast u propast. Poludi čovek! Odjednom pred vama je polu-božanstvo, a vi ste nimfa. Ili obrnuto. Ili ste obe nimfe, ili ste obojica polu-božanstva. Shvatili ste! Znate. Desilo vam se. Nadam se da jeste. Lepo je.

I ko će sad da čeka i dočeka! Ko će da sačeka godinu, dve, da prođe zaljubljenost i počne ljubav ili da sve ode dođavola i da se jedno jutro pogledate u ogledalo i zapitate se “gde su mi bile oči/gde mi je bila pamet/šta mi je sve to trebalo/(dopišite sami)”.

Ako ste strpljivi u ljubavi, respect. Ili ste prepuni razumevanja koje može da bude ili zamka idealizovanja ili empatije koju ili imate ili nemate generalno. Ako nije ovo prvo, onda ste račundžija neki gadan i sram vas bilo! Onda je pitanje da li volite tu osobu ili volite sebe pored nje, pa ste spremni zarad te geografske širine i dužine da pojedete kofu go…, da izdržite sve. A, ako se plašite da nećete naći bolje ili da ostarite sami, onda jbg…

I nemojte mnogo da se vadite na ono srpsko “strpljen – spašen”. To ima veze sa religijom i matematikom, ne sa biologijom i hemijom! A ljubav je ovo drugo. Ljubav je agregatno stanje.

Jer giving up i letting go isto je što i ono da li je čaša polu-puna ili polu-prazna. Stvar je perspektive i percepcije. I za svakog je ljubav drugačija. Drugačije je shvatanje onog što ona jeste, pa samim tim i šta bi trebalo da bude. Ljubav je kao tirkizna boja. Nekome je to više plavo, a nekom je više zeleno. Ako vi mislite da je tirkizna zelena, a taj neko, od koga zujite kao dalekovod, misli da je plava, džaba sve. Strpljenje je gubljenje vremena i energije. I da uspete da vam da klimoglav da je tirkizna zelena, u dubini svoje duše tirkizna će mu uvek biti plava. I vi ćete u dubini svoje duše to znati. I klimaće glavom neko vreme, pa će se umoriti. I gde ste onda vi? Da l’ je život non-stop biti na oprezu? Ako ne znate za bolje, OK.  Srećno. 

Da li zaista želite da budete celog života osoba koja zna šta je tuđe dobro, posebno ako mislite da ste vi to dobro?

Da li zaista verujete u večnost? U ono, “dok nas smrt ne rastavi”? Smrt može da dođe kad se najmanje nadate. Znate to? I šta ćemo posle? 

Strpljenje je nekako previše ozbiljna i teška stvar za ovaj jedan život koji imamo i koji nam je dat. Ako neko nešto hoće – super! Ako neće – opet super! Možete malo da sačekate. Malo. Al’ mnogo, ipak ne. Jer vi ste postojali i pre tog nekog. I posle ćete, ako ne ide. 

Srtpljenje je uvek stradanje. A ono i strast je, al’ je nekako više sexy i od toga vam cakle oči. 

I sve zavisi ko šta voli. A svi radimo najbolje što znamo. Dakle, opušteno. 

I zapamtite “Love is like a fart. If you have to force it, it’s probably shit”.

Tekst objavljen u oktobarskom broju časopisa "Vodič za život" 

Ja te volim, a ti kako hoćeš

To je to.

To je ljubav.

Voliš, ne pitaš.

Ne pitaš za dozvolu.

Ne kažeš "Ej, izvini, je l' mogu da te volim?"

To ne postoji!

Sve i da je neko nekad pitao (al' stvarno, zajebancija se ne računa) i neko ti kaže "Ne može".

I šta!? Ti, kao, prestaneš da voliš.

Malo sutra!

Voliš, ne pitaš.

I uvek voliš isto. Kako ti znaš. Ne kako treba. Ili kako je neko naručio.

I možeš da voliš, a da niko ništa ne primećuje. Ni taj neko koga voliš, ni niko, niko :) Samo tako ćutiš i voliš. I lepo ti. Mislim, može malo i da ti ne bude lepo, al' nije strašno što ti nije lepo, nego ti je nekako lepo što ti nije lepo :) Zvuči komplikovano, a nije. Prosto je.

Kad nekog voliš, taj neko ne mora da radi ništa posebno, niti da izgleda nešto posebno. Dovoljno je da postoji. Ili da je postojao i da ti tog nekog znaš. Možeš čak i da voliš nekog ko uopšte stvarno ne postoji, nego ga je neko izmislio, nacrtao, opisao.

Realno, ljubav je sebična. Postojiš ti i tvoja ljubav koja ne pita za dozvolu. Ona nije nešto što je opipljivo i vidljivo, samo je tu. Ljubav može toliko da bude sebična da može da ti bude samo ona dovoljna. Mislim, da ti ne treba "predmet" tvoje ljubavi da tebi bude lepo, dovoljna je samo ta ljubav. Tako možeš da voliš nekog ko je fizički veoma daleko i koga nisi dugo video, a ljubav je i dalje tu.

S druge strane, ljubav je i nesebična. Ti kad nekog voliš, ništa ne očekuješ i ne tražiš za uzvrat, da ti neko nešto da ili da učini nešto za tebe, da te izmasira ili da ti nešto kupi, skuva kafu, napravi kolače. To je već trgovina. Jeste! Trgovina je! Kad nekog voliš dovoljno je da ga vidiš. Samo da gledaš. Dobro, ne bi bilo loše i da nekako prođe pored da možeš tu osobu i da pomirišeš. I to je to! To je dovoljno. Sve drugo posle toga u kontekstu "da li bi" i "ja bih" je trgovina.

Kažu, ima mnogo vrsta ljubavi. Nije tačno! Postoji samo jedna vrsta ljubavi - ljubav kao takva, nema brendova. Tipa roditeljska, prijateljska, partnerska, platonska, ova, ona. Ne! Ljubav je jedna, predmeti ljubavi se razlikuju. Manifestacija trgovine se razlikuje.

Jedini problem kod ljubavi je taj što bi to što voliš stalno ljubio :) Mislim, to uopšte nije problem kad je "predmet" ljubavi prisutan i on tebe isto voli (dakle, sarađuje). Problem nastaje kad "predmet" ljubavi nije prisutan i ne može stalno da se ljubi ili kad "predmet" ljubavi neće da sarađuje jer nema ljubav.

Dakle, da zaključimo. Nije muka ljubav, muka je ljubljenje. Mislim, muka kad ne može da se ljubi ljubav. I onda si tako malo tužan, i svašta te nešto boli, srce ponajviše. Pa, se skupi, napravi se kao da ga nema. I onda ljudi koji vole, a ne mogu da ljube, postanu tako malo hladni, kameni, a u stvari nisu, nego im se srce skupilo. I kad neko dugo, baš baš dugo, ne može da ljubi onog koga voli, njemu se srce toliko skupi, da postane malo kao kliker, ili kao grašak i na kraju čak i kao zrno peska. Još je tu, al' ga nema. Pa, je nervozan, pa je ljut. Kako i ne bi bio kad mu se srce skupilo.

I tako kad vidite nekog takvog, znajte da on nije loš, samo mu se srce skupilo od neljubljenja onog koga voli.

I poljubite ga.

Ako smete.

Sekunda

Sekunda je dovoljna. Razumeš? Jedna. I da ništa ne bude kao pre. Čuj, kao pre!? Do malo pre! Do pre te sekunde.

Kao ono "jedan poziv menja sve". Taj jedan. Jedan razgovor. Taj jedan trenutak. Ta jedna odluka. Ta jedna sekunda. Skup nekoliko sekundi. Molekul sekundi. Strujno kolo sekundi. Zbir sekundi. Količnik sekundi. Splet.

I ta jedna sekunda ona je kao i bilo koja druga. Ona je sama po sebi neutralna. Ali u poređenju sa onom pre nje i onom posle nje? Ma, idi! Ode sve u minus ili ode sve u plus, ili ode sve u 3 lepe!

Samo ta jedna sekunda i živ si više nego ikad. Samo ta jedna sekunda i nema te.

I ti nikad ne znaš kad će ta jedna sekunda da se desi. Nikad. Niko. Ne znaš. I ne treba da znaš, a tako bi voleo, je l' da ? Eeee! Ne može! Ima da znaš kad se desi. A šta ako ne ukapiraš da je ta jedna sekunda, jedna od "onih" sekundi? Mnogo važnih. Značajnih. Da li ako ne znaš da je važna, ona i dalje ostaje važna sama po sebi? Eeeee, paaaaa, zavisi. Od vremena kad to ipak ukapiriš ili nikad ne ukapiraš.

I zbog te jedne sekunde, život je čudo. Razumeš? Nepredvidiv, migolji ti se, čak i najgorim control freak-ovima. Oooo, njima posebno! I sa zadovoljstvom. Znaš li ti kako si ti, bre, mali zbog te sekunde?! Mnogo! Ali, ona kad se desi, nekako odjednom postaneš veliki, nekako dođe red na tebe. Tvoj red na tvoju sekundu. I u toj sekindi ti si beskrajno živ. I u toj sekindi tvoj život je najveći život koji postoji i mnogo si jak, i mnogo si veliki i mnogo te ima i mnogo si mnogo. Ti! Šta god da ide posle. Sve što je bilo i što će biti je nekako... ma, kakvi! Ništa!

Ima tako nekih ljudi koji imaju baš mnogo tih sekundi, a ima onih koji za ceo svoj život imaju svega nekoliko. Imaju ih bar tri. Tu jednu sekundu kad se rode, onu kad umru i onu jednu za ceo život da bi imali za šta da se drže, šta da iščekuju, čemu da se nadaju i čega da se sećaju.

Ima onih kojima se te sekunde samo nižu i onda se taj niz odjednom zaustavi, i to baš onda kad se na te sekunde naviknu i kad budu potpuno sigurni, da se taj sistem spojenih sekundi nikad neće zaustaviti. Budu čak nekad toliko tužni da više nikad ne mogu da se sastave. A ima i onih kojima mnoooooogo dugo ne dolaze takve sekunde i onda kad se najmanje nadaju - B E M! Sekunda! "Ona".

I? Šta nam je činiti?

Pa, ništa.

Samo načuljiš uši, začkiljiš očima i otvoriš srce, a mozgu kažeš da ide kući i čekaš. A ona, sekunda, tu je. Samo što nije.

Razumeš?

Srećan čovek

Ljude muče različite stvari. Lista stvari zbog koje je neko srećan ili nesrećan je duga.
A ono, šta je sreća, a šta je nesreća? Šta to čoveka čini srećnim čovekom, a šta ga čini nesrećnim čovekom?

Sreća nije neko blic osećanje. To je euforija. Sreća je stanje svesti čak i kad se čovek nađe u nesrećnim okolnostima i kad je zbog nečeg tužan. Nesreća je dugotrajna frustracija.

Sreća je unutrašnja senzacija. Ako se zasniva na spoljašnjim senzacijama, limitirana je i na klimavim nogama. Ako postoji "ako" postoji uslov. Na primer, kakve veze ima moja lična sreća sa tim da li je neki moj rođak u zatvoru ili ne i da li među ljudima koje smatram "prijateljima" ima "pokvarenih"? Kao i ljubav, tako i sreća ima sijaset pogrešnih definicija koje ljude dovode u zabludu. Herojstvo recimo je vrhunski čin samouništenja čoveka kao jedinke. To nije jedinica mere za empatiju i dobrotu, već za autodestrukciju. Na ovom prostoru ljudi, NAROČITO ŽENE, imaju inprintovanu zabranu na ljubav prema sebi odakle počinje sve. I sreća i nesreća. Ovde ne pričam o egoizmu i narcisoidnosti, već o ljubavi. Drugi "neprijatelj" sreće su očekivanja. Od sebe i od drugih. Leglo frustracije.

Nisam slučajno reči "prijatelj" i "neprijatelj" stavila pod navodnike. Koncept prijateljstva i neprijateljstva, je po mom dubokom uverenju, iskonstruisana pojava. Kada bi svaki čovek dao svoju ličnu definiciju neprijateljstva inverzivnom metodom bi došao do definicije prijateljstva. Ova dva pojma nisu puko davanje i ne davanje, ova dva pojma su sublimacija očekivanja i odsustva ispunjenja tih očekivanja. I onda dođemo do čuvene ljubavi. Ne zaljubljenosti, ljubavi. Ako ono što neko smatra ljubavlju sadrži očekivanja onda to nije ljubav, već uzročno-posledični proces, nije stanje. A ljubav je stanje. Bolest na primer nije stanje. To je situacija.

Mislim da kad ljudi duboko i istinski razumeju koliko je sve relativno (strah na primer) i koliko je promena kao takva jedina konstanta, kad probleme počnu da percipiraju kao situacije, lakše postižu stanje sreće.

Možeš biti tužan iako si srećan i obrnuto. Suprotno od tuge nije sreća, već radost. Tuga i radost su samo situacije koje traju duže ili kraće. Sreća nije ni zadovoljstvo. Zadovoljstvo je ispunjeno očekivanje na očekivan način.

Suprotno od ljubavi nije mržnja, već ne postojanje ljubavi. Mržnja je teška frustracija izazvana dugotrajnjim odsustvom ispunjenja očekivanja.

Čovek koji gaji ljubav prema sebi u skladu je sa samim sobom takvim kakav je i srećan je. On ima ljude koje voli, ali ti ljudi nisu njegovi prijatelji koji mogu postati neprijatelji.

Srećan čovek je srećan i kad je ponekad tužan.

Srećan čovek ne može da mrzi.

Srećan čovek je saosećajan, razume, ali se ne žrtvuje, ne želi da bude heroj, ne spašava.

Srećan čovek inspiriše, ne zahteva i ne očekuje.

Srećan čovek nema grižu savesti koja dolazi iz straha da nije ispunio nečija očekivanja.

Srećan čovek je miran, čak i kad se nađe u buri.

Srećan čovek ima veru. Ne religiozne stavove i osećanja, veru generalno.

Srećan čovek je zdrav. Zdrav je jer je srećan.

Srećan čovek istinski zna šta je njegov "problem", a šta nije.

Srećan čovek ima jasno definisane granice svog bića i nema problem da te saopšti drugim ljudima.

Srećan čovek duboko i istinski poštuje. Sebe, svoje granice, vreme i prostor, druge, njihove granice, vreme i prostor, prirodu, život kao takav.

Srećan čovek iz daleka izglada isto kao i nesrećan, tek kad mu se približiš, možeš da ga prepoznaš.

Vidim te

Volim da posmatram ljude. Na ulici, u prevozu, na pijaci. Ljude koji stoje, sede, ne govore. Volim da gledam ljude dok ćute.

I svako lice je drugačije. Oči, nos, usta, brada. I svako telo je drugačije. Prsti, stopala, strukovi. Svako drugačije hoda. Svako drugačije stoji.

Svojevremeno mi je to bila glavna zabava na velikim i dugim sastancima. Da posmatram ljude kako se igraju olovkom, kako crtaju u svojim notesima krugove i kvadrate, cvetiće, oči, ispisuju svoja imena. Kako se češkaju i nameštaju garderobu kada dođe njihov red da nešto kažu. U kom položaju su im ruke, gde gledaju i kako. Ljudi su najinteresantnije knjige.

Ljudi su lepi. Svi. Lepi su kad se smeju i ako nemaju sve pravilne zube i sve zube na broju. Lepi su kad grickaju nokte, kad nervozno čekaju i gledaju na sat, kad brzo kucaju poruke u mobilnom, kad zamišljeno gledaju u daljinu, kad se znoje i kad čkilje od ledenog vetra, kad su mokri od kiše. Ljudi su lepi i kad ne mirišu lepo i kad im je garderoba pohabana i prljava. Ruke su im lepe i kad su ispucale i prljave. Lica su im lepa i kad su išarana ožiljcima i borama.

Lepi su u svojoj različitosti, u tome što od mlijarde ljudi na ovom svetu ne postoji duplikat i što je svaki čovek svet za sebe koji svuda sa sobom nosi. Milijarde svetova!

I svaki put kad dvoje ljudi jedno drugom kažu "Dobar dan" njihovi svetovi se dodirnu. Dodirnu im se granice tih nevidljivih prostranstava. Pogledaju se. I svaki od tih svetova ima svoju gravitaciju, minska polja, zelene, cvetne livade i nebo. Nekad potpuno plavo bez i jednog oblaka, nekad modro, noćno. Nekad sa mnoštvom zvezda. Nekad ti svetovi imaju reke i mora, a nekad pustinju. Nekad su ti svetovi sivi betonski blokovi sa samo jednim teškim metalnim vratima. Zaključanim. Nekad u tim svetovima ima i životinja, nekad divljih, a nekad pripitomljenih. Nekad ima biljaka, onih cvetnih i onih sa bodljama. I svaki svet ima svoje Sunce i svoj Mesec. Zamislite. Milijardu Sunaca i milijardu Meseca!

Ima svetova čije su granice niske drvene ograde koje se lako preskaču. Staneš na ivicu i ispred tebe ravnica, široka i dugačka u nedogled. Prosto te mami da preskočiš ogradu i da potrčiš. Ima svetova na čijim granicama su bodljikave žice. Svuda metalni znakovi "Opasno po život" i "Privatan posed".

Ni u jednom od tih svetova ne može stalno da pada kiša i da sija sunce. Vreme se stalno smenjuje. U dužim ili kraćim intervalima. Ne može stalno da bude led i ne može stalno da sve cveta, ma šta vlasnici tih svetova mislili i želeli. I nema vremesnke prognoze za tvoj svet. I nema udžbenika "World - How to" i "World for dummies".

I kako rasteš i tvoj svet raste. Kad si mali, vlasnik si malog sveta. Što si stariji tvoj svet je veći. U njemu su sve ulice kojima si ikad hodao, delovi svetova ljudi koje si sretao, delovi svetova koje si pročitao u knjigama, snimci svetova filmova koje si gledao, zvukovi svetova koje si slušao, boje slika koje si video...

I kad sretneš nekog, zastani. Baci pogled preko ograde. Zagledaj se. Nasmej se i kaži "Vidim te".

O poštenju i utopizmu

Danas sam pročitala jednu rečenicu koja me je baš naterala na razmišljanje. Da se razumemo, razmišljam ja stalno. Mislim da svi stalno razmišljaju. Čak i oni za koje mislimo da ne razmišljaju, rade oni to, ali ne na drugima shavtljiv način. Možda je tačnije da kažem da sam se zamislila.

Jedan talentovani dizajner javno je priznao da će pokloniti logo koji radi jednoj studentskoj organizaciji i duboko iskreno dodao: "Majka bi bila ponosna na mene, ali problem je što od poštenja može da se umre".

Ne znam zašto sam se odmah setila čuvene akcije postitovske Jugoslavije "Imaš kuću, vrati stan" i potonjeg "Zajma za preporod Srbije", a odmah nakon toga i miliona ljudi koji su godinama uredno plaćali RTS pretplatu da bi sada sve to bilo puj-pike-ne važi.

U kom trenutku tačno nam se dogodilo da se poštenje i biti fer u životu izjednači s glupošću? U kom tačno trenutku je prestalo da nam bude važno da li je neko iz poštene kuće? U kom trenutku tačno smo počeli da se divimo ili zavidimo onima koji imaju talenat da budu nepošteni i u manjem ili većem obimu nekog prevedu žednog preko vode, da nekog preveslaju? Ne, nije ovo priča o Srbiji i politici u njoj. Ovo je priča o nama ljudima.

Pripadam generaciji Titovih pionira. Moj deda je bio komunista u pravom smislu te reči. Partizan. Doneo je sa Sremskog fronta dva ordena. Posle rata putovao je po celoj FNRJ i držao političku nastavu. Povukao se iz cele te zavrzlame kada je video kako se mulja na jednoj lepoj ideji kao što je komunizam i vratio se u svoje selo u Banatu, posvetio se svom mesarskom zanatu i čitanju knjiga. Ceo život je čitao Politiku, uredno plaćao račune i vozio bicikl iako je imao popriličnu ušteđevinu. Na njegovoj sahrani bilo je neverovatno mnogo ljudi koji su se međusobno došaptavali kako je bio pošten čovek. U realnosti, te davne 1988. godine kada je izdahnuo, on je bio zbog tog svog poštenja poštovan čovek. Danas bi bio budala.

Budimir i Evica Novičić, Sremska Mitrovica, 1946.

Da li se poštenje uči ili se s njim prosto rodimo? Ne znam... I šta je uopšte poštenje? Englezi za poštenje imaju dve reči - fairness i honesty. Ono u sebi sadrži i ne ukradi i ne laži i ne varaj. Budi fer. Budi iskren. Čini dobra dela i ne očekuj ništa za uzvrat. Pomozi kad možeš, ne odmaži kad ne moraš. Ne budi alav i pohlepan. Ne iskorišćavaj ljude za svoje interese. Daruj. Budi odgovoran prema sebi podjednako kao i prema drugima. Ili obrnuto. Mirno spavaj.
Ne želim da verujem da će poštenje u ljudima izumreti. Verujem da će ono opet biti popularno i poželjno. Možda ja to ne doživim, ali verujem da moje dete i njena generacija hoće. Verujem u hipstere koji će promeniti svet. Karikiram, ali ako sve više mladih istražuje tehnološku prošlost, kupuje vokmene i kasete na buvljacima, raskupusane knjige i ostale relikvije prošlih vremena, da će negde u nekoj second hand radnji naleteti na poštenje kome će jedino biti potrebno da neko oduva prašinu s njega i da bude kao novo i  upotrebljivo.

Verujem da je sve ovo nepoštenje koje nas okružuje neki teži oblik gripa izazvan nedostatkom novca. Kapitalizmom kao takvim. Nemam dokaza, ali osećam da se isti polako urušava. Sporo, ali sigurno. Sporadično isplivavaju priče o ljudima koji žive bez novca, hrane se onim što nađu u prirodi ili dobiju od nekog. Ljudi se polako, ali sigurno vraćaju u sela, okreću se prirodi i za hranu i za lek i za energiju. Umetnici polako prestaju da, u savezu sa posrednicima, određuju cenu svojoj umetnosti i pozivaju ljude da ako žele doniraju novac onoliko koliko oni misle da to što vide, čuju ili pročitaju vredi. Ovim nepoštenim takvi ljudi su budale. Mnogim ljudima koje poznajem i meni nisu. Zaigra nam srce još uvek na dobrotu i plemenitost, na poštenje i čestitost, na fairplay i iskrenost.

Ima nade. Novi svetski poredak je neminovan. Utopista sam znam. I komunista na dedu.