Volim da posmatram ljude. Na ulici, u prevozu, na pijaci. Ljude koji stoje,
sede, ne govore. Volim da gledam ljude dok ćute.
I svako lice je drugačije. Oči, nos, usta, brada. I svako telo je drugačije. Prsti, stopala, strukovi. Svako drugačije hoda. Svako drugačije stoji.
Svojevremeno mi je to bila glavna zabava na velikim i dugim sastancima. Da posmatram ljude kako se igraju olovkom, kako crtaju u svojim notesima krugove i kvadrate, cvetiće, oči, ispisuju svoja imena. Kako se češkaju i nameštaju garderobu kada dođe njihov red da nešto kažu. U kom položaju su im ruke, gde gledaju i kako. Ljudi su najinteresantnije knjige.
Ljudi su lepi. Svi. Lepi su kad se smeju i ako nemaju sve pravilne zube i sve zube na broju. Lepi su kad grickaju nokte, kad nervozno čekaju i gledaju na sat, kad brzo kucaju poruke u mobilnom, kad zamišljeno gledaju u daljinu, kad se znoje i kad čkilje od ledenog vetra, kad su mokri od kiše. Ljudi su lepi i kad ne mirišu lepo i kad im je garderoba pohabana i prljava. Ruke su im lepe i kad su ispucale i prljave. Lica su im lepa i kad su išarana ožiljcima i borama.
Lepi su u svojoj različitosti, u tome što od mlijarde ljudi na ovom svetu ne postoji duplikat i što je svaki čovek svet za sebe koji svuda sa sobom nosi. Milijarde svetova!
I svaki put kad dvoje ljudi jedno drugom kažu "Dobar dan" njihovi svetovi se dodirnu. Dodirnu im se granice tih nevidljivih prostranstava. Pogledaju se. I svaki od tih svetova ima svoju gravitaciju, minska polja, zelene, cvetne livade i nebo. Nekad potpuno plavo bez i jednog oblaka, nekad modro, noćno. Nekad sa mnoštvom zvezda. Nekad ti svetovi imaju reke i mora, a nekad pustinju. Nekad su ti svetovi sivi betonski blokovi sa samo jednim teškim metalnim vratima. Zaključanim. Nekad u tim svetovima ima i životinja, nekad divljih, a nekad pripitomljenih. Nekad ima biljaka, onih cvetnih i onih sa bodljama. I svaki svet ima svoje Sunce i svoj Mesec. Zamislite. Milijardu Sunaca i milijardu Meseca!
Ima svetova čije su granice niske drvene ograde koje se lako preskaču. Staneš na ivicu i ispred tebe ravnica, široka i dugačka u nedogled. Prosto te mami da preskočiš ogradu i da potrčiš. Ima svetova na čijim granicama su bodljikave žice. Svuda metalni znakovi "Opasno po život" i "Privatan posed".
Ni u jednom od tih svetova ne može stalno da pada kiša i da sija sunce. Vreme se stalno smenjuje. U dužim ili kraćim intervalima. Ne može stalno da bude led i ne može stalno da sve cveta, ma šta vlasnici tih svetova mislili i želeli. I nema vremesnke prognoze za tvoj svet. I nema udžbenika "World - How to" i "World for dummies".
I kako rasteš i tvoj svet raste. Kad si mali, vlasnik si malog sveta. Što si stariji tvoj svet je veći. U njemu su sve ulice kojima si ikad hodao, delovi svetova ljudi koje si sretao, delovi svetova koje si pročitao u knjigama, snimci svetova filmova koje si gledao, zvukovi svetova koje si slušao, boje slika koje si video...
I kad sretneš nekog, zastani. Baci pogled preko ograde. Zagledaj se. Nasmej se i kaži "Vidim te".
I svako lice je drugačije. Oči, nos, usta, brada. I svako telo je drugačije. Prsti, stopala, strukovi. Svako drugačije hoda. Svako drugačije stoji.
Svojevremeno mi je to bila glavna zabava na velikim i dugim sastancima. Da posmatram ljude kako se igraju olovkom, kako crtaju u svojim notesima krugove i kvadrate, cvetiće, oči, ispisuju svoja imena. Kako se češkaju i nameštaju garderobu kada dođe njihov red da nešto kažu. U kom položaju su im ruke, gde gledaju i kako. Ljudi su najinteresantnije knjige.
Ljudi su lepi. Svi. Lepi su kad se smeju i ako nemaju sve pravilne zube i sve zube na broju. Lepi su kad grickaju nokte, kad nervozno čekaju i gledaju na sat, kad brzo kucaju poruke u mobilnom, kad zamišljeno gledaju u daljinu, kad se znoje i kad čkilje od ledenog vetra, kad su mokri od kiše. Ljudi su lepi i kad ne mirišu lepo i kad im je garderoba pohabana i prljava. Ruke su im lepe i kad su ispucale i prljave. Lica su im lepa i kad su išarana ožiljcima i borama.
Lepi su u svojoj različitosti, u tome što od mlijarde ljudi na ovom svetu ne postoji duplikat i što je svaki čovek svet za sebe koji svuda sa sobom nosi. Milijarde svetova!
I svaki put kad dvoje ljudi jedno drugom kažu "Dobar dan" njihovi svetovi se dodirnu. Dodirnu im se granice tih nevidljivih prostranstava. Pogledaju se. I svaki od tih svetova ima svoju gravitaciju, minska polja, zelene, cvetne livade i nebo. Nekad potpuno plavo bez i jednog oblaka, nekad modro, noćno. Nekad sa mnoštvom zvezda. Nekad ti svetovi imaju reke i mora, a nekad pustinju. Nekad su ti svetovi sivi betonski blokovi sa samo jednim teškim metalnim vratima. Zaključanim. Nekad u tim svetovima ima i životinja, nekad divljih, a nekad pripitomljenih. Nekad ima biljaka, onih cvetnih i onih sa bodljama. I svaki svet ima svoje Sunce i svoj Mesec. Zamislite. Milijardu Sunaca i milijardu Meseca!
Ima svetova čije su granice niske drvene ograde koje se lako preskaču. Staneš na ivicu i ispred tebe ravnica, široka i dugačka u nedogled. Prosto te mami da preskočiš ogradu i da potrčiš. Ima svetova na čijim granicama su bodljikave žice. Svuda metalni znakovi "Opasno po život" i "Privatan posed".
Ni u jednom od tih svetova ne može stalno da pada kiša i da sija sunce. Vreme se stalno smenjuje. U dužim ili kraćim intervalima. Ne može stalno da bude led i ne može stalno da sve cveta, ma šta vlasnici tih svetova mislili i želeli. I nema vremesnke prognoze za tvoj svet. I nema udžbenika "World - How to" i "World for dummies".
I kako rasteš i tvoj svet raste. Kad si mali, vlasnik si malog sveta. Što si stariji tvoj svet je veći. U njemu su sve ulice kojima si ikad hodao, delovi svetova ljudi koje si sretao, delovi svetova koje si pročitao u knjigama, snimci svetova filmova koje si gledao, zvukovi svetova koje si slušao, boje slika koje si video...
I kad sretneš nekog, zastani. Baci pogled preko ograde. Zagledaj se. Nasmej se i kaži "Vidim te".
koje si ti Srce :)
ОдговориИзбриши;)
ОдговориИзбриши