Izgubio sam je... Izgubila sam ga... Izgubio sam ga... Izgubila sam je...
Kako!? Pa, to je nemoguće. Onog koga voliš, a taj neko nije više s tobom ili nije više uopšte među živima, nije izgubljen. Suštinski nigde nije otišao od nas. On je uvek sa nama.
Ljubav koju prema nekom osećate je deo vas. Ona nestaje tek onda kada mi nestanemo. Fizički sa planete Zemlje. Kad nas pojedu crvi ili naš pepeo prospu po Maču Pikčuu ili njivi u Doljevcima. Nebitno.
Ljubav umire tek onda kada je onaj koji je oseća umre. Ta neka njegova ljubav. Tvoja ljubav.
Ako ste nekada nekog zaista volelili, onako čisto, bez očekavanja, pa je ta ljubav negde zgasla, vi ćete osećati zahvalnost što je kao takva postojala. Ovde mislim na one "najlabavije" ljubavi - partnerske. One "danas jesi - sutra nisi". One "mora da se živi, da se ide dalje, pa nije on/ona jedini/jedina na svetu".
Ne možete da izgubite ono što nikada niste posedovali. Ne možete da izgubite osobu. To je zaista nemoguće. Ne možete da izgubite slobodu ako je nikada niste ni imali. A ako je imate i ona je suština vašeg bića NIKO i NIŠTA ne može da vam je izme, sve i da vas okuje u lance.
Jednom sam doživela da mi se kaže "Ne razumem ... Pa, dao sam ti slobodu..." Dao si mi - šta?! Na to "ne razumem" je usledilio pitanje "Izvini, kako ti možeš meni da daš nešto što nije tvoje?" Možete nekom da date olovku ili cvet ili pola kifle i pola gumice za brisanje, ali ne možete da mu date nešto što vam ne pripada, niti možete da izgubite nešto što vam ne pripada.
Kada bi svi ljudi na ovom svetu mogli da shvate da ne mogu da poseduju druga ljudska bića, automatski bi postali svesni da nikog ne mogu ni da izgube. O, kako bi tada sve bilo mnooooogo lakše.
Nijedan papir, nijedan zlatni prsten, ništa nije garancija za posedovanje ljudi, a u nekim situacijama ni stvari. I suštinski niko ništa ne može da vam niti uzme niti otme jer jedino što suštinski posedujete jesto ono unutar vas u toj nekoj "kutiji" koja se zove telo. Jer da je drugačije, vašom smrću bi sa vama otišlo sve to što ste mislili da posedujete, ali to se ne dešava.
Dolazimo goli na ovaj sveti i sa njega goli odlazimo. Jedino što imamo jeste ono što je u nama. Sve ljubavi, sve tuge, sva znanja i neznanja, svi osmesi, sve slike, sve misli.
Sve drugo niti će ikad biti naše niti možemo da izgubimo...
Kako!? Pa, to je nemoguće. Onog koga voliš, a taj neko nije više s tobom ili nije više uopšte među živima, nije izgubljen. Suštinski nigde nije otišao od nas. On je uvek sa nama.
Ljubav koju prema nekom osećate je deo vas. Ona nestaje tek onda kada mi nestanemo. Fizički sa planete Zemlje. Kad nas pojedu crvi ili naš pepeo prospu po Maču Pikčuu ili njivi u Doljevcima. Nebitno.
Ljubav umire tek onda kada je onaj koji je oseća umre. Ta neka njegova ljubav. Tvoja ljubav.
Ako ste nekada nekog zaista volelili, onako čisto, bez očekavanja, pa je ta ljubav negde zgasla, vi ćete osećati zahvalnost što je kao takva postojala. Ovde mislim na one "najlabavije" ljubavi - partnerske. One "danas jesi - sutra nisi". One "mora da se živi, da se ide dalje, pa nije on/ona jedini/jedina na svetu".
Ne možete da izgubite ono što nikada niste posedovali. Ne možete da izgubite osobu. To je zaista nemoguće. Ne možete da izgubite slobodu ako je nikada niste ni imali. A ako je imate i ona je suština vašeg bića NIKO i NIŠTA ne može da vam je izme, sve i da vas okuje u lance.
Jednom sam doživela da mi se kaže "Ne razumem ... Pa, dao sam ti slobodu..." Dao si mi - šta?! Na to "ne razumem" je usledilio pitanje "Izvini, kako ti možeš meni da daš nešto što nije tvoje?" Možete nekom da date olovku ili cvet ili pola kifle i pola gumice za brisanje, ali ne možete da mu date nešto što vam ne pripada, niti možete da izgubite nešto što vam ne pripada.
Kada bi svi ljudi na ovom svetu mogli da shvate da ne mogu da poseduju druga ljudska bića, automatski bi postali svesni da nikog ne mogu ni da izgube. O, kako bi tada sve bilo mnooooogo lakše.
Nijedan papir, nijedan zlatni prsten, ništa nije garancija za posedovanje ljudi, a u nekim situacijama ni stvari. I suštinski niko ništa ne može da vam niti uzme niti otme jer jedino što suštinski posedujete jesto ono unutar vas u toj nekoj "kutiji" koja se zove telo. Jer da je drugačije, vašom smrću bi sa vama otišlo sve to što ste mislili da posedujete, ali to se ne dešava.
Dolazimo goli na ovaj sveti i sa njega goli odlazimo. Jedino što imamo jeste ono što je u nama. Sve ljubavi, sve tuge, sva znanja i neznanja, svi osmesi, sve slike, sve misli.
Sve drugo niti će ikad biti naše niti možemo da izgubimo...
Нема коментара:
Постави коментар