недеља, 01. март 2015.

Lepa si

Više nego ikad u poslednje vreme od nepoznatih ljudi dolaze do mene dve reči "Lepa si".

I svaki put kad to pročitam ili čujem mene nešto na pola preseče. Onako ispod rebara. Još uvek. A imam više od 40. I pokušavam da shvatim zašto. 

Ima tome već neko vreme da me oni koji me poznaju "nagovaraju" da napišem knjigu. I pričam o tome s njima, jer pišem svašta i na raznim mestima i na različite teme, čak sam i počela da pišem nešto što sam u trenutku kad sam počela i napisala 5 stranica mislila da je knjiga i onda sam stala.

A onda sam napisala nešto smešno, jer, ako sam u nečemu majstor, onda sam u tome da sve okrenem na sprdnju i šalu jer mi je to mnogo puta pomoglo da preživim, pa prešlo u naviku. Pa, sam čak pomislila da bi jedna dooobra mono drama, neki dobar stand up comedy, mogao da izađe iz tog mog majstorstva, ali to još nisam počela. 

I u tim nagovaranjima, koja skoro da izgledaju kao pregovori kako ta knjiga treba da izglada, ima svega. Od toga da "ne treba da razmišljaš o tome ko će to da čita, već šta se tebi piše" do toga "šta te briga što je Suzana Mančić izdala knjigu i što će i Goga Sekulić. Nije bitno to. Ne čekaj! Pusti literarnu atmosferu". Branim se time da ja ne umem da izmislim nekog ili nešto, već samo da pišem o onome što vidim i osećam. Ja ne mogu da napišem knjigu koja počinje sa „Jasmina je spustila svoj mali tirkizni kofer na pločnik železničke stanice Prokop i nesugurno krenula u noć“. Na to sam dobila savet "Izmisli neko ime koje će biti ti. Kao Bukovski što je izmislio Henrija Kinaskog".


OK. Bukovski. Hm... poslednji put sam ga čitala u srednjoj. Znači, mnogo davno. I srećom pa su sada napokon sve moje knjige sa mnom (to znači da napokon, posle mnogo godina, opet imam svoj dom, jer moj dom je tamo gde su sve moje knjige) i nađem knjigu. Jednu. "Priče o običnom ludilu". Zbirka priča sa naslovima. Prva priča u knjizi nosi naslov "Najlepša ženska u gradu". I počnem da čitam i dođem do dijaloga gradske lepotice Kes i Bukovskog. I dođem do dela od koga mi se sledila krv u venama...


"Što, bre, uništavaš svoju lepotu? pitao sam je. "Što ne živiš u miru s njom?"
"Zato što ljudi misle da je to sve što imam." 


Kes se na kraju te priče ubila. Prerezala je sebi grlo. Finalni obračun sa lepotom.

Šta mislite da znači biti lep? Roditi se lep? Imati lepu kosu, lepe oči, lep nos, lepu bradu, lepu kožu, lep osmeh, lepo telo. Šta to znači? Je l' to blagoslov ili prokletstvo? Pokušavam da saznam zašto mi nije dobro kad mi neko kaže "Lepa si". Nije mi dobro! 

Jednom mi je neko ko me je voleo i koga sam ja volela rekao "Ljubomoran sam, znaš. Prvi put u životu. Nije mi dobro kad nisam u tvojoj blizini. Ti si lepa žena i svaki muškarac bi hteo da se sakrije pod tvoje krilo". Tada sam znala da je već nesvesno odustao... Moje je bilo samo da na kraju,posle mnogo vremena, kad je postalo nepodnošljivo, to njegovo odustajanje definišem rečima "Kraj je. Ja ne mogu više. Povlačim se. Vrati se tamo odakle si želeo i mislio da možeš da pobegneš". 

Ja sa svojom lepotom teško živim. Ona i ja se preko nišana gledamo. Ja od nje imam samo problem, a ona od mene sve što poželi. Ona mene poseduje, ne ja nju. Ona je moj gospodar, ne ja njen. I tako je od kad sam se zadevojčila. I tako će biti još dugo, jer i danas vadim ličnu kartu da nekog ubedim da nemam 30 već 40 i kusur. Jednom sam i pasoš htela da izvadim, da ga uporede sa ličnom kartom. Tolika je neverica bila.


Moje telo odavno već nije lepo kao pre. Imam telo žene koja je rađala i nije se bavila sportom već u mladosti čitala neke knjižurine, a posle sedela po kancelarijama po 8 i više sati. Imam strije i celulit i grudi koje nisu odolele gravitaciji. Pušim dve kutije cigareta dnevno i pijem 5 kafa. Velikih. Neredovno se hranim. Doručkujem u 4 po podne i jedem noću. Sve i svašta. Doduše, ne pijem i ne drogiram se, ali da se prema svojoj lepoti bahato ponašam - ponašam se.


I ma koliko bahata bila, ona je i dalje tu. Gleda me iz ogledala, sa fotografija. Pravo me u oči gleda i zlobno se na glas smeje. A ja sam nemoćna. Ne mogu joj ništa. Mogla bih da se umijem sonom kiselinom, ali to nije rešenje, baš kao ni samoubistvo. Previše godina imam da bih umrla mlada. Besmisleno je.


Hoću li ikad naučiti da živim s njom, ne znam. Možda. Želim, ali ne umem. Ne znam kako. Davati je svakome ko bi deo nje, nije rešenje. Ne davati je nikome, nije rešenje. Za sada mi služi kao uniforma. Kao oklop. Kao otrovna koža. Pa, ko je preživi i ne otruje se, taj ostaje. 


Mnoge je ljude ubila kombinacija hipersenzibilnosti i visoke inteligencije. Neke brzo, neke polako, mučki, godinama. I svi su bili muškarci i ne posebno lepi. Žene su umirale zbog svoje lepote. Što jer ih je neko ubijao iz ljubomore, odjednom ili godinama postepeno, ili su se one predavale. Pričam o ženama koje su pored svoje lepote imale i one dve gore pomenute stavke. 


Iza njih su ostajale priče. Priče o njihovoj lepoti i sa koliko su muškaraca bile, ne o njihovoj inteligenciji, ne o njihovoj hipersenzibilnosti. 


Praznoglave lepotice idu kroz život laganim korakom. Zaljubljene u sebe i u obožavanje koje imaju. Zavidim im. Baš kao što zavidim ne mnogo lepim ženama, onima što u malim mestima imaju pridev "fina, dobra ženica". Zavidim im jer verujem da im je lakše i lepše. Da im je život mirniji, jednostavniji. Da ne moraju non stop da imaju ruke u bokserskom gardu. One idu kroz život opušteno. Zavidim im na toj opuštenosti. A one pa zavide lepim ženama. I ulepšavaju se i neguju. Kakav apsurd!

I ne znam kako da završim ovu priču jer joj ne vidim kraj... Bar još jedno 40 godina.





6 коментара:

  1. "Praznoglave lepotice idu kroz život laganim korakom"...ovo me podsetilo na ono čuveno " da mi je tvoj moza bar nekoliko dana da se odmorim ko čovek"
    Odličan tekst

    ОдговориИзбриши
  2. Одговори
    1. Mislim da je ovo o čemu pišeš problem svake lepe žene. Mene u 44. preseče u stomaku kad čujem ono čuveno : " Izgledaš kao devojčica ". Sad mi je nekako lakše kad znam da nisam jedina. Hvala ti :)

      Избриши