Ne možeš da budeš malo mrtav i malo trudan. Kažu. Ja bih dodala i malo hrabar. Ili jesi ili nisi. Kad jesi, hrabar si za sve. Kad nisi, onda nisi ni za šta (hrabar).
Priče o ravnoteži i odgovornosti su lažni argumenti kojima se uspešno ili neuspešno prikriva kukavičluk. Uspešnost argumentacije zavisi od osobe kojoj ih servirate. Znaćete koliko ste uspeli i pre nego ta osoba progovori. Znaćete po pogledu i govoru tela osobe kojoj servirate napamet naučene rečenice koje opravdavaju zašto radite od jutra do mraka, zašto živite s nekim koga ne podnosite, zašto trpite nečije uvrede, nipodaštavanje i čitavu lepezu emocinalnih ucena, i tako dalje i tako bliže.
Takve ljude neće ubiti ni alkohol ni srčani udar, ubiće ih sopstveni strah. Umreće u grču, razrogačenih očiju od panike u kojoj celi svoj život žive. A čega se toliko plaše? Promene, kazne i gubitka. Kao da će im neko odrubiti glavu ili deo tela. Iracionalno. Potpuno.
Ostati u ukolnostima koje te žuljaju i kinje i pozivati se na odgovornost i dužnost vrhunsko je licemerje. To vam je isto kao sa ljubavlju. Ako istinski sebe ne voliš i ne prihvataš (ovde ne mislim o egu do plafona), ne možeš to isto da osećaš i prema drugom. Ako nisi odgovoran prema sebi, nisi ni prema drugima. Nisi.
Drama. Život ljudi u strahu je drama 24/7. Drama što dete ima temperaturu, drama što je neko nešto rekao jer šta će ljudi da misle, drama što se nije odgovorilo šefu na mejl koji je poslao u pola 11 noću, drama koja te tera da proveravaš mejlove u pola 11 noću jer se plašiš otkaza. Drama! Non-stop! Pritsak non stop.
I onda se ili propiješ/počneš da se drogiraš/gutaš sedative/prežderavaš se ili dobiješ infarkt ili poželiš da te nema, što je slično ovom prvom, samo na duge staze. Autodestrukcija. Samoubistvo na odloženo plaćanje.
Verujem da svaki čovek u svom životu dođe do nekih raskrsnica koje se stvore kao prilika da postanu hrabri. Neki ih prepoznaju i skrenu levo ili desno, a neki ne i nastave pravo kao da raskrsnice nikad nije ni bilo. Ne vide znakove pored puta. Ne vide raskrsnicu jer put kojim idu asfaltiran je i poznat. Nije im za zameriti jer putevi levo i desno neugledni su i nepoznati.
Za zameriti su izgovori za strah. Za zameriti su sinonimi koji ljudi daju svojim strahovima pa ih onda kao strah i ne vide. Kad bi svom strahu pogledali u oči. Kad bi ga rastavili na komade sve bi bilo drugačije. A ono i za to treba hrabrost.
Verujem da se hrabar rađaš. Baš kao i sa talentom za pevanje i osećajem za ritam. I ta hrabrost ne može da se sakrije. Ona vam se vidi u očima, u rečenicama koje izgovarate, u tome kako hodate. Vidi vam se u tome kako volite.
Nije sramota ne biti hrabar. Nije sramota bojati se. Sramota je ubeđivati nekog da je tvoj strah u stvari odgovornost.
Priče o ravnoteži i odgovornosti su lažni argumenti kojima se uspešno ili neuspešno prikriva kukavičluk. Uspešnost argumentacije zavisi od osobe kojoj ih servirate. Znaćete koliko ste uspeli i pre nego ta osoba progovori. Znaćete po pogledu i govoru tela osobe kojoj servirate napamet naučene rečenice koje opravdavaju zašto radite od jutra do mraka, zašto živite s nekim koga ne podnosite, zašto trpite nečije uvrede, nipodaštavanje i čitavu lepezu emocinalnih ucena, i tako dalje i tako bliže.
Takve ljude neće ubiti ni alkohol ni srčani udar, ubiće ih sopstveni strah. Umreće u grču, razrogačenih očiju od panike u kojoj celi svoj život žive. A čega se toliko plaše? Promene, kazne i gubitka. Kao da će im neko odrubiti glavu ili deo tela. Iracionalno. Potpuno.
Ostati u ukolnostima koje te žuljaju i kinje i pozivati se na odgovornost i dužnost vrhunsko je licemerje. To vam je isto kao sa ljubavlju. Ako istinski sebe ne voliš i ne prihvataš (ovde ne mislim o egu do plafona), ne možeš to isto da osećaš i prema drugom. Ako nisi odgovoran prema sebi, nisi ni prema drugima. Nisi.
Drama. Život ljudi u strahu je drama 24/7. Drama što dete ima temperaturu, drama što je neko nešto rekao jer šta će ljudi da misle, drama što se nije odgovorilo šefu na mejl koji je poslao u pola 11 noću, drama koja te tera da proveravaš mejlove u pola 11 noću jer se plašiš otkaza. Drama! Non-stop! Pritsak non stop.
I onda se ili propiješ/počneš da se drogiraš/gutaš sedative/prežderavaš se ili dobiješ infarkt ili poželiš da te nema, što je slično ovom prvom, samo na duge staze. Autodestrukcija. Samoubistvo na odloženo plaćanje.
Verujem da svaki čovek u svom životu dođe do nekih raskrsnica koje se stvore kao prilika da postanu hrabri. Neki ih prepoznaju i skrenu levo ili desno, a neki ne i nastave pravo kao da raskrsnice nikad nije ni bilo. Ne vide znakove pored puta. Ne vide raskrsnicu jer put kojim idu asfaltiran je i poznat. Nije im za zameriti jer putevi levo i desno neugledni su i nepoznati.
Za zameriti su izgovori za strah. Za zameriti su sinonimi koji ljudi daju svojim strahovima pa ih onda kao strah i ne vide. Kad bi svom strahu pogledali u oči. Kad bi ga rastavili na komade sve bi bilo drugačije. A ono i za to treba hrabrost.
Verujem da se hrabar rađaš. Baš kao i sa talentom za pevanje i osećajem za ritam. I ta hrabrost ne može da se sakrije. Ona vam se vidi u očima, u rečenicama koje izgovarate, u tome kako hodate. Vidi vam se u tome kako volite.
Nije sramota ne biti hrabar. Nije sramota bojati se. Sramota je ubeđivati nekog da je tvoj strah u stvari odgovornost.
I ja verujem da se rodiš hrabar i da hrabost kao i kukavičluk ne može da se sakrije.
ОдговориИзбришиSjajan tekst Monika
Hvala ;)
Избриши